Postoji jedan Beograd
koji više ne može da se pronađe
ni peške ni kolima.
Nije nestao.
Samo je prešao u stanje sećanja.
Kao para kad izađe iz šahta u maju.
Tu je.
Vidiš je.
I već sledeće sekunde nije više ista.
Nekad mislim
da gradovi možda i ne postoje stvarno.
Možda postoje samo trenuci svetla
između zgrada.
Ono kad sunce oko sedam uveče
udari u prašnjav tramvaj kod Vuka.
Kad neko nosi hleb ispod miške.
Kad konobar lenjo briše sto
mokrom krpom koja miriše
na deterdžent i prošli život.
Kad sa otvorenog prozora ide neka muzika
koju nisi čuo petnaest godina.
I odjednom te preseče nešto
za šta nema medicinski naziv.
I onda stojiš tako.
Sa kesom iz Maxija.
I gledaš u banderu kao idiot
jer si na dve sekunde video
ceo svoj život odjednom.
Beograd je grad
u kome su ljudi uvek negde kasnili.
Na autobus.
Na ljubav.
Na platu.
Na sopstveni mir.
I možda je baš zato imao dušu.
Jer savršen grad
bio bi nepodnošljiv.
To bi bila bolnica.
Sve belo.
Sve tačno.
Sve sterilisano.
Nigde kafane
koja smrdi na ustajali dim i sudbinu.
Nigde trafike u tri ujutru
gde čovek kupuje vodu i cigare
kao da održava aparat za disanje.
A maj u Beogradu . . .
To nije mesec.
To je kvar vremena.
Drveće poludi.
Asfalt miriše
kao zagrejana prošlost.
A negde iz daljine,
između zrikavaca i toplog vazduha,
krene horsko:
NANANANANAAAAA . . .
Neko opet slavi nešto.
Ili tuguje.
Kod nas se to često ne razlikuje baš najbolje.
Grad na trenutak zvuči
kao ogroman stadion
zaglavljen između leta i kvara infrastrukture.
I tad shvatiš
koliko je civilizacija zapravo tanka opna.
Jedan produžni kabl.
Jedan trafo.
Jedan živac manje.
A mi svi stojimo po terasama
u gaćama i papučama.
Pijemo vodu iz slavine
punu kamenca.
I ponašamo se
kao da je sve potpuno normalno.
I svi se ponašaju
kao da će konačno nešto da počne.
A ništa ne počne.
Samo prođe još jedan maj.
I još jedna generacija
koja je mislila
da će zauvek imati vremena.
I negde gore,
na sedamnaestom spratu solitera,
čovek stoji sam i pali kandilo.
Ispod njega šumi autoput.
Lift bruji kroz armaturu zgrade
kao stari transformator.
Neko se svađa.
Negde trešti turbofolk.
Neko upravo naručuje pljeskavicu
preko aplikacije.
A on stoji ispred ikone.
Ni na zemlji.
Ni na nebu.
Kao monah
zalutao u infrastrukturu.
I moli se tiho
da izdrže oni koje voli.
Da majka pregura nalaze.
Da dete spava mirno.
Da neko koga nema već deset godina
i dalje postoji negde.
Da ga Bog ne zaboravi
u ovom betonskom mravinjaku
punom kablova, antena i usamljenosti.
I možda je upravo to
najsvetije mesto u gradu.
Ne manastir.
Ne kupola.
Nego čovek koji u tri ujutru
na sedamnaestom spratu
gleda trepćuća svetla Novog Beograda.
I šapuće molitvu
dok mu veš mašina centrifugira
u pozadini.
Jer prava metafizika Balkana
nikad nije bila odvojena
od produžnog kabla.
Od računa za Infostan.
I kese pune praznih flaša
pored vrata.
Najstrašnija stvar kod nostalgije
nije tuga.
Nego činjenica
da ponekad ne znaš
da li ti nedostaje grad . . .
ili verzija sebe
koja je nekada hodala kroz njega.
I tad još ne znaš
da će jednog dana
pola tih ljudi nestati.
Pola zgrada promeniti boju.
A pola tebe ostati zauvek
zarobljeno u toj svetlosti.
Jer cela ta vera
nekako tiho govori:
da Bog ne zaboravlja
ono što čovek izgubi.
Samo je nama
privremeno nedostupno
kroz ovaj jadni hardver
od mesa i kostiju.
Kao radio-stanica kroz šum. . .
Ponekad uhvatiš sekund.
Miris lipe.
Zvuk kašike o šoljicu.
Majsko nebo
iznad Novog Beograda.
Nečiji smeh
iz stana koji više ne postoji.
I onda opet:
ššššššššššt . . .
signal ode.
A čovek nastavi dalje. . .
Nosi kese.
Plaća račune.
Menja rutere.
Ide na sahrane.
Ćuti u liftovima.
I usput, celog života,
pokušava da se vrati
na jedno mesto
koje možda nikad nije ni bilo mesto.
Nego kratki dodir večnosti
sa ovim našim raspalim
balkanskim cirkusom od sveta.
Beograd to zna. . .
Zato noću
i svetli ovako tužno. . .