Gledam Fejs, Tviter, TikTok, komentare ispod portala, reels-e gde ljudi objašnjavaju geopolitiku dok jedu pljeskavicu u kolima i mislim . . . mislim da smo potrošili sve moguće rečenice. . .
Ne samo misli.
Nego i tonove.
Ironije.
Mudrosti.
Pobune.
Sve već postoji.
Ako napišeš nešto duboko, neko ti okači screenshot iz 2011 gde je isto to napisao neki lik sa anime avatarom i potpisom “NekoKoZnA”. . .
Ako napišeš nešto emotivno, ispadne caption ispod stock slike kiše.
Ako napišeš nešto originalno, AI ti za sedam sekundi izbaci pet sličnih verzija, dve bolje od tvoje.
Čovek danas više nema ni ekskluzivu nad sopstvenim unutrašnjim monologom.
Endi Vorhol je pogrešio samo u jednoj stvari. . .
Nije 15 minuta slave.
Nego 11 sekundi zadržavanja pažnje.
Ako uspeš da zadržiš pažnju čoveka dok sedi na WC šolji i jede smokije u dva ujutru, ti si praktično savremeni Dostojevski.
I zato više niko ni ne pokušava da bude mudar.
Sad svi pokušavaju da budu algoritamski svarljivi.
Da zvuče kao citat.
Kao reel.
Kao isečak iz podkasta gde obavezno postoji kadar kako neko zamišljeno gleda kroz prozor dok priča o “energijama”.
I onda se desi tragedija.
Padne nadstrešnica.
Izgori autobus.
Ubije se dete.
Neko nestane.
Neko nekog masakrira.
I cela država se na 24 sata pretvori u digitalno kandilo.
Crne profilne.
Sveće.
“Počivaj u miru”.
“Ovo nismo smeli dozvoliti”.
“Izvinjavam se ako nekog vređam ali . . .”
A između dve tragedije ide redovni program civilizacije.
Tramp.
Iran.
Epštajn.
Neki novi fajlovi, neka nova jeziva priča o bogatima koji su toliko oguglali na život da više ni perverzija nema dovoljno jak efekat bez malo moći, malo poniženja i osećaja da su iznad svega ljudskog.
Internet to proguta na tri dana kao novu sezonu serije.
Ljudi se zgroze, napišu status od 48 pasusa, okače emoji besa, pa pet minuta kasnije gledaju kako je neka influenserka “brutalno odgovorila hejterima” ili se kolju oko toga gde je najbolja pljeskavica u gradu.
Čovečanstvo danas više ni ne vari informacije.
Samo ih skroluje kroz nervni sistem.
I već sutradan:
“Gde ima dobra pljeska posle ponoći?”
“Jel realno da je raskinula?”
“Pogledajte kako je voditeljka odgovorila hejterima.”
“TOP 5 znakova da vam je partner energetski vampir.”
Narod skroluje kroz tragediju kao kroz Netflix kategorije.
Mi više ni ne živimo događaje.
Mi ih konzumiramo.
Nekad je selo imalo jednog ludaka koji priča sam sa sobom ispred zadruge.
Danas ima podcast.
I najjezivije od svega . . .
više niko nije ni licemeran kako treba.
Nema čak ni energije za to.
Sve je postalo content format.
Smrt.
Bes.
Patriotizam.
Depresija.
Pravoslavlje.
Mačke.
Rak.
Kosovo.
Teretana.
Anksioznost.
Sve staje između dve reklame za online kladionicu i kurs digitalnog marketinga. . .
Država koja ne priznaje svoje granice sada ima i narod koji ne priznaje sopstvenu pažnju.
A možda je to i kraj istorije.
Ne rat.
Ne nuklearno.
Ne AI. . .
Nego trenutak kada čovek više nije sposoban da ostane uz jednu misao duže od trajanja TikTok reklame za Dubai čokoladu.
Onaj profilna zastava, mutna kafa, čovek objašnjava globalnu pedofilsku elitu između dve reklame za Wolt. . .
Srbija 2026.
Bambara mi splovilo. . .