Uđeš na profil nekog pisca koji je umro pre tri godine.
I vidiš:
“Srećan rođendan legendo 🎂”
“Nedostaješ prijatelju.”
“Pozdrav tamo gore.”
A profil stoji. . .
Kao da je čovek samo otišao do prodavnice.
Facebook mu i dalje uredno čestita rođendan.
Povremeno izbaci:
“You have memories together.”
Ili ono jezivo:
“Write something to…” . . .
Server ne razume smrt.
Za njega je to samo duža neaktivnost.
I tako internet polako postaje neko digitalno groblje.
Između umrlica iskaču reklame za fritezu bez ulja i motivacione poruke o uspehu.
I najgore je što smo se navikli.
Knjige ostaju, da.
Ali ostaju i statusi.
Komentari.
I ona jedna pijana objava iz 2014. u 3:17:
“Ljudi moji kakva kiša večeras.”
Knjige čuvaju ono što smo hteli da budemo.
Internet čuva ono što smo stvarno bili.
Kako psujemo kad čekamo autobus.
Kako se svađamo oko punjenih paprika.
Kako u 2 ujutru tražimo polovan Asus ruter.
I nekad mi deluje da će budući arheolozi više saznati o nama iz memova i komentara nego iz ozbiljne književnosti.
Ogroman server pun humora, usamljenosti, gluposti, ljubavi i slika mačaka.
Kao Sabirni centar.
Samo sa WiFi signalom. . .