Počelo je od teksta o Časnom pojasu na nekoj FB grupi.
Koji je kasnije obrisan. . .
Što je verovatno bila racionalna odluka nakon što je postalo jasno da komentari imaju više energije nego prosečna trafostanica.
Internet, kao i obično, ima običaj da takve stvari pamti bolje od ljudi.
Ali nije me zapravo zainteresovao sam Časni pojas. Zainteresovao me način na koji je tekst bio napisan.
Autor prvo objašnjava da u Beograd nije donet ceo Časni pojas nego mali fragment.
Dobro jutro. . .
To nije nikakvo otkriće. Niko nije tvrdio drugačije.
Ali već u prvim pasusima stvara se utisak da se upravo približavamo nekom velikom razotkrivanju.
Onda dolazi rečenica da se glavni deo relikvije u Vatopedu čuva „kriogeno tretiran“.
Priznajem, tu sam zastao. . .
Verovatno je autor hteo da kaže da se relikvija čuva pod posebnim konzervatorskim uslovima. Ali reč „kriogeno“ me je na trenutak vratila u stare audiofilske rasprave o kriogeno tretiranim kablovima, osiguračima i drugim pojavama koje se nalaze negde između fizike, marketinga i zmijskog ulja za mušterije. . .
U jednom trenutku učinilo mi se da je kriogeni tretman zahvatio i moj mozak.
Posle nekoliko minuta uspeo sam da se odmrznem i nastavim čitanje.
Jer iza te pomalo naučnofantastične formulacije krije se sasvim obična činjenica.
Glavni deo relikvije nalazi se u Vatopedu.
Poznato je decenijama.
Nije argument ni za ni protiv poštovanja relikvija.
Nije dokaz prevare.
Nije dokaz autentičnosti.
To je jednostavno informacija.
Ali tu počinje ono što mi je zapravo privuklo pažnju.
Ne tema.
Obrazac.
Kad dovoljno dugo čitaš internet, počneš da primećuješ da mnogi tekstovi liče jedan na drugi bez obzira na temu.
Jednom je tema relikvija.
Drugi put protest.
Treći put škola.
Četvrti put istorija.
Kulise se menjaju.
Struktura često ostaje ista.
Prva trećina:
otkrivamo vam nešto što se uglavnom odavno zna.
Druga:
ljudi su naivni.
Treća:
zapravo smo mi jedini razumeli suštinu problema.
I tu negde počnem da gubim interesovanje.
Ne zato što se nužno ne slažem.
Nego zato što se rasprava polako pretvara u razgovor sa karikaturom.
Pravoslavac postaje čovek koji veruje da komad tkanine rešava životne probleme.
Ateista postaje čovek koji mrzi tradiciju.
Student postaje revolucionar.
Protivnik protesta postaje bot.
Vernik postaje fanatik.
Građanin postaje stado.
Posle toga je lako pobediti u raspravi.
Lako je pobediti protivnika kog si sam nacrtao.
Mnogo je teže razgovarati sa stvarnim ljudima.
A stvarni ljudi su uglavnom mnogo manje zanimljivi od svojih internet verzija.
Imaju kredit.
Kasni im plata.
Brinu zbog dece.
Vode roditelje kod lekara.
Nerviraju ih komarci.
Pročitaju nešto na internetu.
Slože se.
Ne slože se.
Nastave dalje.
Većina ljudi ne živi u istorijskom filmu.
Internet, međutim, voli istorijske filmove.
Zato svaka tema vrlo brzo postane potraga za ulogama.
Ko je heroj?
Ko je izdajnik?
Ko je revolucionar?
Ko je diktator?
Ko će za trideset godina završiti u dokumentarcu?
A život uglavnom odbija da sarađuje sa scenaristima.
Ljudi vide jednu fotografiju i vide simbol.
Ne vide kontekst.
Ne vide haos.
Ne vide deset hiljada detalja koji su postojali oko tog trenutka.
Fotografija preživi.
Kontekst umre.
A onda počinje projekcija.
Svako dopisuje ostatak priče.
Možda je zato danas manje važno ko je za koju stranu.
Mnogo je zanimljivije pitanje da li čovek još ume da razmišlja bez tabora.
Jer izgleda da je postalo gotovo nemoguće reći:
„Ovo je tačno.“
„Ovo nije.“
„A za ovo još nisam siguran.“
Ako ti se ne sviđa vlast, odmah si nešto.
Ako ti se ne sviđa protest, odmah si nešto drugo.
Ako poštuješ tradiciju, nazadan si.
Ako je prezireš, napredan si.
Ako odbiješ da navijaš, sumnjiv si.
I možda je baš to ono što me danas najviše zamara.
Ne beskrajni internet ratovi.
Nego potreba da se od svake teme naprave dva tabora i rov između njih.
Jer ako ti je prva reakcija na svaki događaj da pronađeš novu podelu među ljudima, možda problem nije u događaju.
Možda je problem u potrebi za podelom.
A od te bolesti ovde bolujemo mnogo duže nego od bilo koje vlasti, opozicije, protesta ili relikvije.
Zato mi danas deluje da je najnepopularnija pozicija upravo ona najobičnija.
Da za svaku pojedinačnu stvar zadržiš pravo da kažeš:
Ovo jeste.
Ovo nije.
A ovo mi još uvek smrdi.
Bez zastave.
Bez navijanja.
Bez unapred dodeljene uloge u tuđem filmu.
I bez potrebe da zbog toga prolaziš kroz kriogeni tretman.