Postoji jedan čudan, uporan obrazac u našem javnom životu.
Ne moraš ni da ga tražiš.
Sam ti dođe . . . kao vlaga u staroj zgradi.
Pojavi se problem.
Neko pomene odgovorne.
Neko drugi odmah preusmeri razgovor sa odgovornosti na narod. Na navike. Na mentalitet. Na „nas“.
I onda, kao po nekom otrcanom zakonu, konkretna stvar nestane iz kadra, a ostane opšta studija čoveka, društva, istorije i kolektivne svesti.
Pukla cev? Nije tema cev.
Nestao novac? Nije tema novac.
Potpisan loš ugovor? Nije tema potpis.
Odjednom slušamo predavanje o tome kakvi smo mi kao narod. Kako nemamo svest. Kako nemamo kulturu. Kako nemamo odgovornost. Kako nismo sazreli.
I dok traje velika analiza karaktera stanovništva, oni koji su donosili odluke polako izlaze iz kadra.
Ne zato što su dokazali da nisu odgovorni.
Nego zato što je tema otišla na drugu stranu.
Odgovornost se ne ukida.
Samo prestaje da ima adresu.
A kada odgovornost izgubi adresu, vrlo brzo počinje potraga za nedostojnima.
To je stari refleks.
Mnogo stariji od politike.
Uvek se traži neko ko nije dovoljno dobar.
Neko ko nije dovoljno svestan.
Neko ko nije dovoljno obrazovan.
Neko ko nije dovoljno moralan.
Neko ko nije dovoljno angažovan.
Neko ko nije dovoljno patriota.
Neko ko nije dovoljno vernik.
Neko ko nije dovoljno progresivan.
Neko ko nije dovoljno ovo ili ono.
I tako se, malo po malo, razgovor pretvori u proveru podobnosti.
Ne raspravlja se više šta je istina.
Raspravlja se ko uopšte ima pravo da govori.
Ne ispituje se događaj.
Ispituje se govornik.
Ne gleda se problem.
Gleda se legitimacija.
Kao da iza svake teme stoji neki nevidljivi portir koji proverava ko sme da priđe.
A zanimljivo je da se ista stvar polako preliva i na lični život.
Posle nekog vremena čovek primeti da se ista logika uselila i u njega.
Šta god uradiš, nije dovoljno.
Ako pratiš politiku, doprinosiš podelama.
Ako je ne pratiš, pasivan si.
Ako protestuješ, rušiš.
Ako ćutiš, pristaješ.
Ako odeš, pobegao si.
Ako ostaneš, pomirio si se.
Ako govoriš, smetaš.
Ako ćutiš, nemaš hrabrosti.
Optužbe se menjaju.
Optuženi ostaje isti.
Zahtevi se menjaju.
Pravila se menjaju.
Ali osećaj ostaje isti.
Posle nekog vremena ispadne da je samo postojanje već dokazni materijal.
Šta god uradiš, dobijaš novu optužnicu.
Nema završetka postupka.
U tom smislu student ne može da pobedi igru.
Ne može ni političar.
Ne može ni aktivista.
Ne može ni čovek koji od politike beži.
Jer pravila proizvode novu krivicu čim napraviš sledeći korak.
Kao da cilj nikada nije bio da se problem reši.
Kao da cilj nije ni da se pronađe krivac.
Kao da je cilj da proces traje zauvek.
Uvek postoji još jedan uslov koji nisi ispunio.
Još jedna stepenica.
Još jedna potvrda.
Još jedan dokaz da ipak nisi dovoljno dobar.
I tada čovek počinje da shvata da problem možda nije samo politički.
Možda nije čak ni društveni.
Možda je mnogo dublji.
Jer ista logika koja radi na televiziji, radi i u čovekovoj glavi.
Isti mehanizam koji spolja deli ljude na podobne i nepodobne, dostojne i nedostojne, vrlo lako se preseli unutra.
Pa čovek postane sam sebi komisija.
Sam sebi kontrolor.
Sam sebi istražni organ.
Sam sebi tužilac.
I to je možda najteži oblik ropstva.
Jer od spoljnog tužioca nekad možeš da pobegneš.
Od unutrašnjeg teško.
On sedi u istoj prostoriji u kojoj se probudiš.
Ide sa tobom na posao.
Vraća se sa tobom kući.
Čeka te pred spavanje.
I uvek ima još jedno pitanje.
Još jednu primedbu.
Još jedan razlog zašto nisi dovoljno ispravan.
Zato mnoge rasprave danas liče na sud bez presude.
Predmet je stalno otvoren.
Dokazi se stalno dopunjuju.
Optužnica se stalno proširuje.
A oslobađajuća presuda ne postoji.
Čovek samo prelazi iz jedne krivice u drugu.
I tu stvar postaje zanimljiva.
Jer to više nije pitanje politike.
To je pitanje čoveka.
Tu hrišćanstvo govori nešto što zvuči gotovo uvredljivo za ljudski ponos.
Ne zato što traži od čoveka previše.
Nego zato što mu oduzima iluziju da će se sam izvući.
Mi prirodno verujemo da negde postoji poslednja verzija nas samih.
Dovoljno dobra verzija.
Dovoljno čista verzija.
Dovoljno ispravna verzija.
Verzija koja će konačno ućutkati sve optužbe.
Ali godine prolaze . . .
A sudnica ostaje otvorena.
Kao da problem nikada nije ni bio u pojedinačnim optužbama.
Kao da je problem sama logika po kojoj čovek neprestano pokušava da opravda svoje postojanje.
Zato hrišćanstvo nije još jedan program samousavršavanja.
Nije još jedna tehnika.
Nije još jedan metod.
Nije još jedna stepenica na istim merdevinama.
Naprotiv.
Ono dolazi sa tvrdnjom da čovek ne može sam sebe dovesti do konačnog opravdanja.
Ne zato što se nije dovoljno potrudio.
Nego zato što put vodi u pogrešnom smeru.
Hristos zato ne dolazi kao učitelj bolje samoodbrane.
Ne dolazi da čoveku pokaže kako da pobedi u beskrajnoj raspravi.
Ne dolazi da mu pomogne da napiše savršen odgovor na svaku optužbu.
Dolazi da prekine proces.
Da zaustavi mašinu.
Da razbije logiku po kojoj čovek neprekidno mora da dokazuje pravo na svoje postojanje.
Zato je Jevanđelje toliko čudno.
Ne govori prvenstveno o tome kako čovek da postane prihvatljiv.
Govori o tome da je prihvaćen.
Ne govori kako da zaradi milost.
Govori o tome da je milost dar.
Ne govori kako da konačno položi ispit.
Govori o tome da spasenje nije ispit.
I možda je upravo to ono što čovek najteže prihvata.
Jer bi nam često bilo lakše da postoji još jedan formular.
Još jedan uslov.
Još jedan pravilnik.
Još jedna kapija.
Samo da znamo šta tačno treba uraditi.
Ali Jevanđelje ne donosi novu kapiju.
Donosi kraj portirnice.
Ne donosi novog tužioca.
Donosi kraj optužnice.
Ne donosi još jedan krug.
Donosi kraj kruženja.
Zato politika može da menja strane u raspravi.
Ideologije mogu da menjaju parole.
Generacije mogu da menjaju rečnik.
Ali stara logika ostaje ista.
Uvek se pojavi novi portir.
Uvek se pojavi nova komisija.
Uvek se pojavi novi način da čovek bude proglašen nedovoljnim.
A hrišćanska tvrdnja je da izlaz ne dolazi iz bolje komisije.
Niti iz pravednijeg portira.
Nego iz toga da je sama portirnica izgubila vlast.
To je skandal za čovekovu gordost.
Ali je istovremeno i vest koja donosi mir.
Jer čovek konačno može da prestane da živi kao da svakog jutra ponovo polaže prijemni ispit za pravo na postojanje.