Postoji trenutak kad skapiraš da društvene mreže više nisu društvene mreže. Nego arhiva ljudske psihe. . . Ogromna digitalna vodenica smrti misli, slika, glasova, rasprava, nervnih slomova, selfija iz kupatila i komentara ispod vesti o vremenskoj prognozi. I onda nekome…
Uđeš na profil nekog pisca koji je umro pre tri godine. I vidiš: “Srećan rođendan legendo 🎂” “Nedostaješ prijatelju.” “Pozdrav tamo gore.” A profil stoji. . . Kao da je čovek samo otišao do prodavnice. Facebook mu i dalje uredno…
Dugo nisam bio na Fejsbuku. Skoro 6 godina. . . I kad pogledaš, ništa nisi ni propustio. News feed se u međuvremenu pretvorio u sofisticiranu oglasnu tablu. Kupujem. Prodajem. Menjam. Tražim posao. Tražim stan. Tražim investitora. Tražim muža. Tražim ženu.…
Konačno. . . budućnost koja ima dubinu. Samo čovek. Kauč. Televizor. I beskrajna tišina Atlantika koja šušti kao stari CRT kad izgubi signal. Možda je prvo nestao internet. Pa struja. Pa država. I nekako. . . ima dostojanstva u tome.…
Gledam Fejs, Tviter, TikTok, komentare ispod portala, reels-e gde ljudi objašnjavaju geopolitiku dok jedu pljeskavicu u kolima i mislim . . . mislim da smo potrošili sve moguće rečenice. . . Ne samo misli. Nego i tonove. Ironije. Mudrosti. Pobune.…