Da je Borislav Pekić danas živ, ne bi trošio vreme na nostalgiju. Nije on bio čovek koji sedi nad prošlošću i kuka kako je nekad sve bilo bolje. Samo bi pogledao ovo što smo napravili od zemlje, jezika, televizije, politike…
Napolju protest. Doboši tuku . . . neko urla “NISI NADLEŽAN” kroz megafon što krči ko radio iz devedesetih . . . vuvuzele zavijaju . . . one južnoafričke plastične sirene što zvuče kao roj besnih transformatora oko Marakane .…
Sedim danas u kafani, ono standardno: dve kafe za stolom stoje već sat vremena, TV nakačen gore u ćošku klimav, preko ekrana mili muva kao da i ona prati vesti, konobar briše istu čašu po petnaesti put, za susednim stolom…