Ono što ja živim nije religija. Nije ni nauka. . .
Previše sam složen za uredno popunjavanje formulara ovog sveta.
Ne osećam pripadnost instituciji, ritualu, naciji ni ideološkom toru.
Odlazak u lokalnu crkvu meni više liči na hodočašće nego na turistički obilazak “svetog mesta”.
Neke stvari čovek ne traži planski.
Nego ga polako sustignu kroz život.
Kreneš od običnih stvari. . .
Liturgija.
Molitva.
Tišina.
Pa upoznaš ljude.
I završiš negde posle NATO bombardovanja radeći godinama među crkvenim knjigama i pravoslavnom literaturom. . .
Prenosiš kutije.
Slažeš naslove.
Plastificiraš džepne ikonice.
Ubacuješ tamjan u male kutijice dok ceo magacin miriše kao pola Hilandara i magacin Pošte Srbije zajedno.
Pa tek onda upoznaš duhovne ljude. . .
Ikonopisce.
Monahe koji pričaju viceve bolje od pola interneta.
Ljude koji ćute više nego što govore.
Sedneš sa čovekom.
Krene ozbiljna teologija.
Pa posle pet minuta vicevi, kafa, priče o pokvarenim kolima, o nekom majstoru iz Čačka koji “uzima dušu za ruke”, o internetu, o tome kako se zamonašio lik koji je ranije slušao Iron Maiden i popravljao televizore.
Ali taj živi govor skoro nikad ne uđe u tekst. . .
Kad krenu da pišu, odmah se aktivira akademski ton. Kao da ih uhvati duh fusnote iz Bogoslovskog fakulteta.
I zato je zanimljivo kad neko piše o tim stvarima normalnim jezikom.
Ne da banalizuje.
Nego da vrati osećaj da su to stvarni ljudi u stvarnom svetu. Da pravoslavlje nije samo zlatna ikonografija i citati preko zalaska sunca sa Facebook stranice “Duhovne pouke”, nego i magacin sa tamjanom, autobus 95, umor, humor, ćutanje, knjige, sumnje, kafa iz plastične čaše i razgovori koji ostanu čoveku u glavi deset godina.
Tu tek nastaje nešto živo.
Listaš ono što bi danas većina preskočila za 12 sekundi jer nema thumbnail ni podcast naslov:
“ŠOKANTNO OTKRIVENO”.
I tako naletiš na Svetog Maksima Ispovednika.
Ne kao senzaciju. . .
Nego kao na ozbiljnog čoveka iz drugog vremena koji piše o stvarima od kojih ti treba pauza posle tri strane.
Maksim ume da deluje kao čovek koji je seo između antičke filozofije, Jevanđelja i same strukture kosmosa.
Pa pokušava da objasni odnos čoveka, sveta i Boga bez ijedne moderne psihološke pomoći.
Posebno kad dođeš do Ambigue. . .
To nije knjiga koju otvoriš tek tako da “malo pogledaš”.
To je tekst posle kog gledaš u zid deset minuta dok napolju neko turira Punta ispred pekare.
Ideja Logosa kod Maksima je možda jedna od najjačih stvari na koje čovek naiđe.
Ideja da svaka stvar ima svoj logos.
Ne samo značenje.
Nego unutrašnji smisao postojanja.
Kao da univerzum nije sastavljen od mrtve materije nego od tragova jedne iste svetlosti.
I tu negde postane zanimljivo kad vidiš kako moderni fizičari pričaju o informacijama, obrascima i matematičkoj strukturi realnosti. . .
Ne kao religiji.
Nego kao jeziku stvarnosti.
Naravno, internet odmah od toga napravi:
“KVANTNA FIZIKA DOKAZALA PRAVOSLAVLJE”.
Profilna slika vuk, galaksija i ćirilica iz Photoshopa 7.
Ali kad skloniš karikaturu religije koju danas svi nose po glavi, postane interesantno koliko neka stara metafizika ume da zvuči savremeno.
Jer kod Maksima svet nije mrtva materija.
Nije ni slučajni haos.
Nego nešto što stalno učestvuje u jednom dubljem smislu.
Problem je što Ambigua nije knjiga nego psihološki događaj.
Čitaš tri strane pa odeš da kuvaš kafu gledajući u zid kao čovek koji je pokušao da kompajlira vaseljenu na Debianu.
I možda je zato Isusova molitva toliko čudna modernom čoveku.
Deluje prosto.
Kratko.
Skoro naivno. . .
A onda godinama polako menja način na koji čovek gleda svet, vreme, druge ljude i sopstvene misli.
Bez spektakla.
Bez “instant prosvetljenja”.
Bez YouTube thumbnail-a:
“MONASI OTKRILI TAJNU KVANTNOG UNIVERZUMA”.
taj internet oblik “duhovnosti” često počne da liči na kombinaciju spam marketinga, motivacionog postera i lančanog pisma iz 2011.
Slika Svete Petke.
Tri ruže.
Zlatni font.
“AKO VOLIŠ BOGA NAPIŠI AMIN”.
Komentari:
AMIN 🙏
AMIN ZA MOJU PORODICU 🙏
I sve nekako deluje kao Fejsbuk verzija bot testa za spasenje.
A stvarni život vere uglavnom izgleda mnogo tiše od toga.
Samo polako.
Malo molitva.
Malo tišina.
Malo knjige.
Malo život.
I negde između raspadnutih PDF-ova, ruskih prevoda, mirisa tamjana, Linux terminala i kasnog noćnog autobusa čovek shvati da duhovnost možda nije bekstvo iz sveta. . .
Nego pokušaj da se svet vidi malo dublje nego što ga vide reklame, politika i beskonačno skrolovanje po ekranima.
A napolju neko viče:
“POMERI GOLFA BRE”.
I kosmos nastavlja da diše potpuno ravnodušno. . .