Postoji taj neki Beograd koji više ne može da se objasni ljudima rođenim posle dvehiljaditih. Ne zato što su oni glupi nego zato što je grad promenio agregatno stanje. Nekad je bio sporiji, zadimljeniji, pun čudnih prelaza između ozbiljnosti i raspada. Mogao si da uđeš u knjižaru i da ti se promeni život zbog jedne police. Danas ti algoritam preporuči “sličan sadržaj”. Isto kao kad ti aparat za vodu kaže da ima ukus planinskog izvora.
Na mestu današnje palate „Albanija“ nekada je stajala kafana „Albanija“, podignuta još sredinom 19. veka. Ispred nje je bio čuveni sat. Ono starinsko “nalazimo se kod sata” . . . kad ljudi još nisu nosili po tri uređaja koji im govore gde su, a opet su se nekako nalazili. Kafana je srušena 17. oktobra 1936. da bi nastala palata koja je preuzela njeno ime.
Beograd je tada još verovao da modernizacija znači nešto uzbudljivo, a ne samo staklo, zakup po kvadratu i miris klimatizacije iz kineskog HVAC sistema koji zuji kao trafo stanica kod Pančevca.
Kad bolje razmislim . . . možda i kafana i palata duguju ime nečem mnogo dubljem i mračnijem. Prolasku srpske vojske kroz Albaniju tokom Prvog svetskog rata. Ovde se ionako sve zove po nekoj traumi koju narod pretvori u geografiju. Kod nas čak i zgrade imaju PTSP.
Ali meni je „Albanija“ nešto drugo.
Leto 1989. godine.
Prizemlje palate. „Jugoslovenska knjiga“.
Za klince koji danas misle da je knjižara mesto gde se prodaju rokovnici, mirisne sveće i Funko Pop figure od 4800 dinara, teško je objasniti šta je to bilo. To nije bila prodavnica. To je bio portal. Ulazio si unutra i odjednom postoji svet van zemlje inflacije, redova za ulje i dnevnika u 19:30.
Miris papira. Uvozne boje. Debeli ukoričeni stripovi. Mandrak. Princ Valijant. Alita: Borbeni anđeo, prvo izdanje, naravno ukoričeno jer se tada još verovalo da neke stvari treba da traju.
Mogle su da se naruče knjige svih svetskih izdavača. Prodavali su se LP albumi iz uvoza. U suterenu knjižara-antikvarnica. Gomile UNICEF novogodišnjih čestitki koje su ljudi stvarno slali jedni drugima poštom. Ono kad sedneš, napišeš hemijskom nekoliko rečenica i pošalješ nekome fizički komad pažnje kroz zimu i maglu Jugoslavije.
A bile su i one ogromne puzzle slagalice . . . UNICEF, ali i razne druge. Kutije sa onim specifičnim mirisom kartona i štampe koji danas više nigde ne postoji. Slagale su se danima. Raširiš ih po stolu, pa niko ne sme da pomera ploču. Fali jedno parče . . . cela kuća učestvuje u istrazi.
I to je isto nestalo. Ne same slagalice nego koncept da porodica tri večeri sedi nad jednom slikom bez potrebe da sve blinkće, svira i traži update firmware-a.
Danas bi puzzle verovatno morale da imaju Bluetooth, aplikaciju i premium subscription da bi preživele tržište.
Ima nešto duboko naše u tome . . . slagalica od 3000 delova usred zemlje koja se raspada. Narod sedi i slaže vetrenjaču u Holandiji dok Dnevnik javlja kurs marke i nestašicu ulja. Kao inat entropiji.
Danas ako ti neko pošalje rukom napisanu čestitku, pola ljudi bi pomislilo da ih zove u sektu ili da prodaje osiguranje.
Ima nešto posebno tužno u tome što su knjižare nestajale baš početkom devedesetih. Kao da je prvo morala da umre ideja da znanje ima smisla, pa tek onda sve ostalo. Knjižare su tada počele da se pretvaraju u parfimerije, banke, butike, menjačnice i kasnije kladionice. To je bukvalno urbanistički dijagram društvenog pada. Ideš od Dostojevskog ka kreditu u švajcarcima preko mirisa “Milano Night Passion Exclusive”.
I onda naletim na komentare ljudi koji su tamo stvarno radili.
Dana Pavlović piše da je radila u „Jugoslovenskoj knjizi“ od 1978. do 2004. Na umetnosti, turizmu, stranoj knjizi, galeriji, antikvarijatu. Tridesetak zaposlenih, 450 kvadrata knjižare. Kaže da ih je iz palate isterala Borka Vučić sa idejom da prostor pripoji Beobanci, napravi lift i kolima ulazi u njega.
Pazi taj kadar iz filma.
Socijalističko-bankarska feudalna estetika. Lift za auto usred Beograda koji se raspada. Cyberpunk na balkanski budžet.
Nije stigla da završi ideju, ali za knjižaru je već bilo kasno.
Preseljeni su na ugao Terazija i Sremske. Privatizacije. Atraktivni lokali. Standardna priča tranzicije gde se grad rastavljao šraf po šraf dok su ljudi još mislili da je to privremeno. Kao kad admin vidi SMART warning na disku pa kaže “ma radi još”. Radi . . . dok ne nestane particija sa životom.
Zvanična stranica „Jugoslovenske knjige“ kasnije potvrđuje da je knjižara zatvorena septembra 2000. godine zbog privatizacije. Kažu: “Bilo je to vreme velikih prevara”.
Najpoštenija rečenica o devedesetim ikad napisana.
I onda komentar Iskre Brajović:
“Generacije i generacije će pamtiti šta su kupovali tu, dok u Max Mari ili šta je već sad, pitanje je je li iko kročio . . . Kakva grehota . . .”
I to je cela priča o gradu.
Nije problem što se grad menja. Gradovi se uvek menjaju. Problem je kad sve novo deluje kao da nema memoriju. Kao da je svaki lokal renderovan juče. Sterilno. Bez slojeva života. Bez duhova.
Nekad si u „Jugoslovenskoj knjizi“ mogao da sretneš profesora koji traži monografiju o Vizantiji, klinca koji kupuje strip, lika koji naručuje japanski jazz LP i penzionera koji prebira po antikvarnim izdanjima kao da traži izgubljeni deo sebe.
Danas ljudi ulaze u radnje uglavnom da ubiju 17 minuta između dve notifikacije.
I možda zvuči banalno, ali stvarno mislim da je miris stare knjižare bio deo identiteta grada. Mešavina papira, lepka, prašine, kartona i zime koja ulazi svaki put kad se vrata otvore. Taj miris je govorio: postoji još nešto osim dnevne politike i računa za struju.
A Beograd je nekad imao ta mesta koja su ličila na prolaze ka drugim svetovima.
Sad uglavnom ima LED rasvetu i zakupce.