Postoji jedna neobična institucija koja kod nas radi već vekovima.
Niko ne zna gde joj je sedište.
Niko ne zna ko joj je direktor.
Niko ne zna po kom zakonu radi.
Ali njene odluke se poštuju.
Nazovimo je Ministarstvo za klasifikaciju predmeta.
Njegov posao je jednostavan.
Da utvrdi koji predmet sme da bude više od predmeta, a koji ne sme.
Da utvrdi koji predmet sme da bude simbol, a koji mora ostati hemijski sastav.
Ako je dedin sat, onda je uspomena.
Ako je venčani prsten, onda je simbol ljubavi.
Ako je fotografija poginulog vojnika, onda je sećanje.
Ako je spomenik, onda je istorija.
Ako je zastava, onda je identitet.
Ako je maršalova uniforma iza stakla, onda je kulturna baština.
Ako neko ode u Kuću cveća i stoji deset minuta u tišini pored groba čoveka koji je umro pre više od četrdeset godina, niko neće zaključiti da obožava mermer.
Naprotiv.
Smatraće se da poštuje istoriju.
Niko neće objasniti da je grobnica samo građevinski objekat.
Niko neće reći da je štafeta samo komad drveta i metala.
Niko neće izračunavati procenat jugoslovenstva po kubnom centimetru mermera.
Ljudi bez problema razumeju da postoje predmeti čija se vrednost ne nalazi u njihovoj materiji.
A onda se negde pojavi ikona.
Ili mošti.
Ili pojas Presvete Bogorodice.
I Ministarstvo hitno saziva vanrednu sednicu.
Odjednom sve postaje veoma jednostavno.
To je samo daska.
To je samo kost.
To je samo tkanina.
Počinje merenje.
Koliko je dugo.
Koliko je staro.
Koliko delova postoji.
Koliko procenata se nalazi ovde.
Koliko procenata u Vatopedu.
Formiraju se komisije.
Sastavljaju tabele.
Prilažu se grafikoni.
Vrši se procena rizika.
Izrađuje se studija izvodljivosti.
Očekuje se mišljenje Zavoda za moljce.
U raspravu se zatim po pravilu uključuje i jedan čanak.
Čanak. . .
Stara reč za drvenu zdelu.
Posudu koja prima sadržaj.
U antropološkom smislu, čanak je posebna pojava.
Ne mora biti ista osoba.
Čanak je funkcija.
Kao što svaka kafana ima konobara, tako svaka internet rasprava ima svog čanka.
Njegov zadatak je da postavi pitanje kako je moguće da je neka tkanina opstala dve hiljade godina.
Posebno ga zabrinjavaju moljci. . .
Čim registruje relikviju, razvija trenutno interesovanje za tekstilnu tehnologiju, entomologiju, konzervaciju kulturne baštine i biologiju insekata.
Ovo stanje traje između pet i sedam komentara.
Nakon toga nestaje do sledeće relikvije.
Najzanimljivije je što ova rasprava uopšte nije nova.
Ljudi su se oko nje svađali mnogo pre interneta.
Mnogo pre televizije.
Mnogo pre novina.
Zbog nje su carevi sazivali sabore.
Monasi odlazili u progonstvo.
Pisane su knjige deblje od telefonskih imenika iz vremena kada nisu postojali telefonski imenici.
Jedan od ljudi koji su pokušavali da objasne problem bio je Teodor Studit.
Njegov odgovor bio je iznenađujuće jednostavan.
Čovek se ne klanja drvetu.
Ne ljubi boju.
Ne poštuje tkaninu.
Poštovanje prolazi kroz predmet prema ličnosti.
Čast ukazana slici prelazi na onoga ko je na slici prikazan.
Ako neko poljubi fotografiju pokojne žene, niko neće zaključiti da je zaljubljen u foto-papir.
Ako neko čuva dedinu lulu, niko neće pomisliti da obožava komad drveta.
Ako neko sačuva stari šal svoje majke, niko neće tvrditi da razvija mistični odnos prema tekstilnoj industriji.
Svi razumeju da se radi o odnosu.
Samo se iz nekog razloga taj mehanizam suspenduje kada predmet pripada religiji.
Teodor Studit je upozoravao da postoje dve greške.
Prva je da predmet proglasimo božanstvom.
Druga je da ga proglasimo običnim predmetom.
Po njemu, obe greške promašuju suštinu.
Jer čovek nije biće koje živi samo među predmetima.
Čovek živi među značenjima.
Zato postoje muzeji.
Zato postoje groblja.
Zato postoje spomenici.
Zato postoje porodične uspomene.
I zato postoje relikvije.
Na kraju krajeva, skoro svaki čovek na svetu ima neku svoju malu privatnu relikviju.
Samo je drugačije zove.
Uspomena.
Porodična dragocenost.
Istorijski artefakt.
Kulturna baština.
Memorijalni predmet.
Ali mehanizam je isti.
Zanimljivo je da rasprava gotovo nikada ne ostane na pojasu, ikoni ili moštima.
Vrlo brzo stigne do mnogo neprijatnijeg pitanja.
Da li materija može da nosi nešto više od same sebe.
Da li uspomena može da stanuje u predmetu.
Da li odnos može da preživi odsustvo.
Da li čovek kroz vidljivo može da dodirne nevidljivo.
Počne od jednog pojasa.
Onda se pojavi komisija.
Zatim tabela.
Pa grafik.
Pa čanak.
Pa stručna analiza moljaca.
Pa vanredna sednica interneta.
A na kraju, sasvim neočekivano, rasprava više nije o pojasu.
Nego o tome zašto ljudi još uvek čuvaju dedin sat.
I zašto ga nikada ne nazivaju običnim predmetom.