Internet je pun ljudi koji sa velikom sigurnošću objašnjavaju šta je blagoslov, kako se dobija, šta ga poništava, šta ga aktivira i pod kojim uslovima Bog nešto daje ili ne daje.
Jedni veruju da je dovoljno otići na određeno mesto.
Drugi veruju da je dovoljno uraditi određene stvari.
Jedni prave magijski sistem.
Drugi moralni sistem.
Ali zajednička pretpostavka ostaje ista.
Da čovek razume mehanizam.
Da zna gde je prekidač.
Da zna zašto nešto deluje, a nešto ne deluje.
A možda problem nije tamo gde ga tražimo.
Nije ni što Bog ćuti.
Nije ni što svetinje ne deluju.
Problem je što je čovek neprestano podešen na sebe.
Na svoje misli.
Na svoje strahove.
Na svoje uvrede.
Na svoje političke teorije.
Na svoje komentare.
Na svoje pobede.
Na svoje poraze.
Na svoje JA.
A hrišćanska ideja je mnogo radikalnija nego što danas zvuči.
Ne da čovek postane malo bolji.
Ne da bude za 25% moralniji.
Ne da uradi softverski update postojećeg sistema.
Ne da zakrpi nekoliko bagova.
Ne da postane efikasnija verzija sebe.
Nego da promeni sam centar sistema.
Ne kernel upgrade.
Nego migracija na potpuno drugi operativni sistem.
Da prestane da bude referentna tačka sam sebi.
Da se podesi na takvu talasnu dužinu da više ne živi on, nego Hristos u njemu.
Zato u pravoslavnom iskustvu tišina nije odsustvo sadržaja.
Nije praznina.
Nije relaksacija.
Nije tehnika smirivanja.
Nije Zen.
Tišina je prostor u kome JA prestaje da proizvodi konstantan šum.
I možda je baš zato čoveku toliko teško da je podnese.
Jer dok traje buka, uvek može da sluša sebe.
Kada se buka utiša, ostaje pitanje kome je zapravo ceo život davao glavnu reč.
Neko može da obiđe sve svetinje sveta i ostane isti.
Neko može da pročita celu biblioteku i ostane isti.
Neko može da preživi rat i ostane isti.
Neko može da ostari i ostane isti.
To je prava misterija.
Ne zašto postoje svetinje.
Nego zašto se čovek toliko grčevito drži sebe čak i onda kada pred njim stoji nešto veće od njega.
Možda zato što čovek ne sedi i ne govori:
„Ja sam sebi idol.“
Naprotiv.
On misli da samo brani razum.
Brani dostojanstvo.
Brani svoje mišljenje.
Brani pravdu.
Brani istinu.
Brani sebe od drugih.
I baš tu nastaje zamka.
Jer idol nije ono čemu se čovek klanja jednom nedeljno.
Idol je ono oko čega se vrti svaka druga misao.
U tom smislu najveća prepreka između čoveka i Boga često nije neki spoljašnji greh.
Nije svet.
Nije politika.
Nije ni đavo spolja.
Nego unutrašnji presto sa koga čovek ne želi da siđe.
Danas se često govori o tišini kao o psihološkoj tehnici.
Odmoru za nervni sistem.
Obliku mentalne higijene.
Ali u pravoslavnom iskustvu tišina ume da bude prilično neprijatna stvar.
Jer kada nestane spoljašnja buka, ne čuje se odmah Bog.
Prvo se čuje sve ono što je buka godinama pokušavala da sakrije.
Stare rasprave.
Neizgovorene uvrede.
Strahovi.
Povređenosti.
Zamišljeni razgovori.
Sopstveni glas koji godinama nije prestajao da govori.
Možda najveći idol nije od kamena.
Možda nije ni od zlata.
Možda najveći idol nije ni negde ispred čoveka.
Možda sedi iza njegovih očiju.
I celog života govori njegovim glasom.