Pre nekoliko godina ozbiljno sam razmatrao sve moguće izlaze iz stanja u kome se nalazimo.
Monarhiju. Republiku. Švajcarski sistem. Direktnu demokratiju. Predsednički sistem. Parlamentarni sistem. Federalizaciju. Regionalizaciju. Centralizaciju. Lustraciju. Promenu ustava. Promenu izbornog sistema. Jačanje institucija. Slabljenje institucija. Meritokratiju. Tehnokratiju. Lokalnu samoupravu. Decentralizaciju. . .
Kad čovek dovoljno dugo gleda društvo, neminovno počne da projektuje nova dugmad za upravljanje državom.
Ako ovo promenimo, biće bolje.
Ako ono ukinemo, biće bolje.
Ako vratimo nešto staro, biće bolje.
Ako uvedemo nešto novo, biće bolje.
Iza velikog broja političkih rasprava krije se ista nada da negde postoji mehanizam koji može da reši ono što nam deluje pokvareno.
Zanimljivo je da se gotovo svaka takva rasprava posle nekog vremena sudari sa istim problemom.
Promeniš sistem.
Ljudi ostanu isti.
Promeniš zastavu.
Ljudi ostanu isti.
Promeniš himnu.
Ljudi ostanu isti.
Promeniš kralja.
Promeniš predsednika.
Promeniš partiju.
Ljudi opet ostanu isti.
To ne znači da su institucije nebitne. Naprotiv. Loše institucije mogu da ubrzaju propadanje društva. Dobre mogu da ga uspore. Mogu da ograniče štetu. Mogu da spreče najgore ishode.
Ali postoji jedna stvar koju sam vremenom počeo sve jasnije da primećujem.
Kod nas problem često nije samo u tome da institucije ne postoje.
Na papiru uglavnom postoje.
Imamo ustav. Imamo zakone. Imamo pravilnike. Imamo procedure. Imamo nadležnosti. Imamo čitave hijerarhije organa, tela, komisija, uprava i službi.
Na papiru često izgledamo mnogo uređenije nego što smo spremni da priznamo.
Problem počinje kada taj papir dodirne stvarnost.
Tada odjednom niko nije nadležan.
Ili su svi nadležni. . .
Ili se pet institucija bavi istim problemom dok se problem mirno širi između njih.
Ili se svako bavi tuđim poslom dok njegov ostaje neurađen.
Srbi su u poslednjih hiljadu godina promenili skoro sve što može da se promeni. Dinastije. Kraljevine. Carstva. Despotovine. Kneževine. Monarhije. Socijalizam. Višepartijski sistem. Nekoliko država. Nekoliko ustava. Nekoliko valuta. Nekoliko zastava. . .
Pojedine generacije su se rađale u jednoj državi, išle u školu u drugoj, služile vojsku u trećoj, a penziju dočekale u četvrtoj.
A ni oni koji su Srbijom upravljali često nisu prolazili mnogo mirnije.
Umro.
Ubijen.
Svrgnut.
Proteran.
Abdicirao.
Svrgnut i ubijen.
Poginuo u ratu.
Nestao iz istorije pod sumnjivim okolnostima.
Pa opet. . .
Ubijen.
Svrgnut.
Proteran.
Svrgnut. Utamničen. Umro.
Ubijen.
I opet ispočetka. . .
Čovek bi pomislio da ćemo posle toliko vekova promena konačno ostati bez novih načina da smenjujemo vladare.
Nismo. . .
I opet se vrtimo oko istih tema.
Četnici. Partizani. Kralj. Predsednik. Istok. Zapad. Komunizam. Socijalizam. Kapitalizam.
Kao neka ogromna istorijska centrifuga koja već hiljadu godina vrti iste argumente u krug.
Možda zato nikada nisam uspevao potpuno da stanem ni na jednu stranu.
Ne zato što strane ne postoje.
Nego zato što me je više zanimalo zašto ljudi uopšte biraju strane.
Dok su se jedni svađali oko kralja i predsednika, mene je zanimalo zašto čovek toliko želi da ga neko vodi.
Dok su se jedni svađali oko religije i ateizma, mene je zanimalo zašto čovek veruje baš u ono u šta veruje.
Dok su se jedni svađali oko sistema, mene je zanimalo šta se događa u čoveku koji taj sistem pravi.
Godinama sam pisao o medijima, algoritmima, propagandi i društvenim mrežama. O tome kako se signal izobličava dok prolazi kroz razne filtere.
Ali postoji jedan filter o kome mnogo ređe razmišljamo.
Čovek sam. . .
Jer informacija ne ulazi u praznu prostoriju. Ulazi u čoveka. A čovek već ima svoje strahove, želje, sujete, ambicije, mržnje i nade.
Isti događaj prolazi kroz deset ljudi i izlazi napolje kao deset različitih priča.
Ista država prolazi kroz milion ljudi i postaje milion različitih Srbija.
Paket je stigao isti.
Razlika je nastala u prijemniku.
To se vidi svakog dana.
Dogodi se neka vest. Neki snimak. Neki događaj.
A onda hiljade ljudi ne raspravljaju toliko o samom događaju koliko o tome šta taj događaj znači.
Jedan vidi šalu.
Drugi uvredu.
Treći propagandu.
Četvrti dokaz da je ceo svet protiv njega.
Ne reagujemo samo na ono što se dogodilo.
Reagujemo na značenje koje smo tome dodelili.
Zato se ponekad pitam da li najveće izobličenje uopšte nastaje u medijima.
Možda nastaje mnogo ranije.
Možda nastaje u nama.
Jer čovek ne vidi svet neposredno.
On ga tumači.
A način na koji ga tumači zavisi od svega što već nosi u sebi.
I zato dve osobe mogu godinama gledati istu zemlju, iste ljude i iste događaje, a živeti u potpuno različitim stvarnostima.
Odatle verovatno potiče i večita potraga za spasiteljem.
Neko traži kralja.
Neko predsednika.
Neko partiju.
Neko studente.
Neko revoluciju.
Neko Evropsku uniju.
Neko Rusiju.
Neko Ameriku.
Neko nauku.
Neko tehnologiju.
Neko veštačku inteligenciju.
A neko čeka da se pojavi čovek koji će konačno sve da dovede u red.
I tako prolaze decenije. . .
Menjaju se režimi, zastave, granice, valute i ideologije.
Ostaje ista ljudska potreba da odgovornost prebaci na nekog drugog.
Možda se zato toliko lako zaljubljujemo u sisteme.
Sistem obećava ono što čovek ne može da obeća.
Red bez vrline.
Pravdu bez istine.
Zajednicu bez žrtve.
Slobodu bez odgovornosti.
A istorija uporno pokazuje da takve prečice imaju nezgodnu naviku da se završe na istom mestu.
Jer nijedan sistem ne postoji sam za sebe.
Na kraju ga uvek popune ljudi.
Svojim vrlinama.
Svojim manama.
Svojim strahovima.
Svojim ambicijama.
Svojim zabludama.
I zato svaki sistem vremenom počne da liči na njih. . .
Kao što se voda prilagodi obliku posude, tako se i država vremenom prilagodi ljudima koji je nastanjuju.
Tu negde dolazimo do pitanja koje mi danas deluje važnije od političkih modela.
Šta je čovek?
I šta je to u njemu što nijedan ustav ne može da popravi?
Jer država je uvek ogledalo ljudi koji je čine.
Ako se u čoveku ništa ne promeni, ni najbolji ustav neće dugo ostati dobar.
Ako se u čoveku nešto promeni, čak i nesavršen sistem može da opstane mnogo duže nego što bi teorija očekivala.
Možda je zato pravo pitanje manje političko, a više ljudsko.
Ne kako da promenimo sistem.
Nego kakvi ćemo biti kad ga dobijemo.
A možda je još važnije pitanje zbog čega se čovek toliko uporno nada da će spoljašnje promene rešiti ono što se nalazi u njemu.
Jer problem ljudske prirode nije nastao u skupštini.
Nije nastao u ustavu.
Nije nastao u izbornom zakonu.
I teško da će tamo biti rešen.
Možda je zato najveća bitka mnogo starija od svih naših političkih sporova.
I mnogo ličnija.
Jer čovek može da promeni državu, a da ostane isti.
Može da promeni ideologiju, a da ostane isti.
Može da promeni zastavu, partiju, sistem i čitav pogled na svet.
A da pred Bogom ostane potpuno isti čovek. . .