Internet je ovih dana ponovo pokazao svoj poseban talenat.
Uzme ozbiljan događaj, provuče ga kroz nekoliko nedelja rasprava, saopštenja, analiza, optužbi i kontraoptužbi, a onda ga na kraju pretvori u nešto što liči na spoj epske fantastike, kafanske rasprave i komentara ispod lokalnog portala.
Godinama slušaš istu priču.
Da postoji poglavar Profita.
Da mu je učitelj Saruman.
Da raspolaže ogromnim novcem.
Da iza svega stoje tajni fondovi.
Da postoje skriveni centri moći.
Da se prenosi drevni fetiš neobične važnosti.
Da se iz senke upravlja događajima.
Da postoje savezi koje običan svet ne vidi.
Da su povezani ljudi, institucije, interesi i ko zna kakve sile koje deluju iza zavese.
Čovek bi očekivao da se radi o poslednjem nastavku neke trilogije od sedam tomova.
Nedostaje još samo mapa kontinenta na početku knjige.
Posle nekog vremena nastane čitav političko-religijsko-finansijski univerzum sa sopstvenim lore-om.
Više niko ne prati događaj.
Prati se priča.
Ko je s kim.
Ko je izdao koga.
Ko zapravo služi kome.
Ko vuče konce.
Ko stoji iza svega.
Ko poseduje artefakt.
Ko kontroliše proročanstvo.
Ko je nekad bio na jednoj strani, pa prešao na drugu.
Ko je zapravo sve vreme radio za treću.
I onda, usred svih tih miliona, relikvija, zavera, mračnih sila, tajnih planova i geopolitičkih šahovskih poteza, stigne komentar.
I čovek kaže da nije u redu nekoga nazvati debilom.
Tu meni počinje komedija.
Dakle, samo da proverim da li sam dobro razumeo.
Poglavar Profita?
Može.
Saruman?
Može.
Milioni evra?
Može.
Tajni fondovi?
Može.
Skriveni centri moći?
Može.
Drevni fetiš?
Može.
Mreža interesa koja iz senke upravlja događajima?
Može.
Debil?
E, polako ljudi.
Nemojmo sada da preterujemo.
To mi je fascinantno.
Čovek bez problema prihvata da živi u univerzumu u kome postoje relikvije, tajni savezi, milioni, nevidljive strukture moći i ljudi koji iz senke upravljaju događajima.
Ali mu je reč „debil“ ipak korak predaleko.
Kao da sediš u bioskopu i mirno gledaš kako zmajevi ruše gradove, mrtvi ustaju iz grobova, čarobnjaci bacaju munje i proročanstva određuju sudbinu sveta.
A onda skočiš sa stolice i vikneš:
„Čekajte malo, ovaj dijalog je nepristojan.“
U nekom trenutku ljudi potpuno izgube osećaj za razmeru.
Počinju da jedni drugima dodeljuju mitske osobine.
Crtaju saveze.
Prave frakcije.
Povezuju relikvije, novac, organizacije, tajne sastanke, skrivene planove i daleke zemlje.
Kao da petu sezonu analiziraju fanovi neke serije.
Ko je s kim.
Ko je izdao koga.
Ko zapravo služi kome.
Ko vuče konce.
Ko poseduje artefakt.
Ko kontroliše proročanstvo.
A onda se sva ta grandiozna konstrukcija saplete o uvredu koju bi dva vozača razmenila na semaforu kod Autokomande.
To mi je možda i najdraži deo interneta.
Ne zato što je pametan.
Nego zato što je iskren.
Na kraju svake velike priče, ispod svih analiza, ideologija, saopštenja, parola i istorijskih procesa, uvek pronađeš istu stvar.
Komentare.
A komentari su često najtačniji portret društva.
Ne zato što su mudri.
Nego zato što su potpuno nesposobni da glume.
Tamo se velika istorija sudari sa kafanom.
Tamo se epska fantastika sudari sa školskim dvorištem.
Tamo se mračni gospodari, tajni redovi, relikvije i milioni evra sudare sa čovekom koji iz nekog razloga piše velikim slovima i svađa se sa pola interneta.
I negde između ta dva sveta nastane nešto toliko apsurdno da više ne znaš da li čitaš političku vest, versku polemiku, scenario za parodiju ili izgubljeno poglavlje iz „Gospodara prstenova“ koje je napisao administrator lokalne Fejsbuk grupe.
Negde gore, na poslednjem spratu Beograđanke, Duško Radović trese pljugu u pikslu, gleda sve to kroz dim i ćuti.
Nema šta da napiše.
Ljudi su već sami napisali skeč.