Postoji nešto što me već duže vreme žulja, a nikako da ga uhvatim rečima.
Nije problem kamera.
Nije problem internet.
Nije problem ni to što neko fotografiše crkvu.
Ali imam utisak da je savremeni čovek izgubio sposobnost da neke stvari ostavi između sebe i Boga.
Kao da sve mora da bude zabeleženo.
Objavljeno.
Podeljeno.
Arhivirano.
Kao da se ništa nije dogodilo ako ne postoji dokaz da se dogodilo.
Nekada se slikalo ispred hrama.
Posle liturgije.
Za uspomenu.
Porodična fotografija.
Događaj koji će jednog dana neko pronaći u starom albumu.
To nikome nije bilo čudno.
Ali poslednjih godina kao da kamera polako ulazi sve dublje.
Prvo u portu.
Pa u hram.
Pa među vernike.
Pa do samog lica čoveka koji stoji na molitvi.
Onda dolaze kratki video snimci.
Montaže.
Muzika.
Dronovi.
Reels-ovi.
Parohijske stranice.
Statistike pregleda.
Analitika.
Doseg.
Angažovanje publike.
I čovek se ponekad zapita kada smo počeli da razmišljamo tim jezikom.
Ne mislim da iza toga stoji loša namera.
Naprotiv.
Većina ljudi želi da pokaže nešto lepo.
Da posvedoči veru.
Da približi Crkvu onima koji nikada nisu kročili u nju.
Ali ipak ostaje jedno pitanje.
Da li još uvek postoje stvari koje smeju da ostanu između čoveka i Boga?
Jer nisu sve tajne zato što su skrivene.
Nisu sve tajne zato što su zabranjene.
Postoje stvari koje su jednostavno intimne.
Molitva.
Ispovest.
Pokajanje.
Borba sa samim sobom.
Suze koje niko ne vidi.
Pričešće.
Nekada bi nam bilo nezamislivo da neko unese kameru u bračnu sobu i počne da snima Svetu Tajnu Braka.
Ne zato što je brak nešto sramotno.
Nego upravo zato što pripada određenom odnosu.
Postoje stvari koje nisu za publiku.
Ne zato što ih krijemo.
Nego zato što ih čuvamo.
Nekada je postojala razlika između svedoka i posmatrača.
Svedok učestvuje.
Posmatrač beleži.
Te dve stvari nisu isto.
Problem nastaje kada čovek počne da posmatra sopstveni život kao spoljašnji događaj koji treba dokumentovati.
Kao da u svakom trenutku negde u pozadini sedi zamišljena publika kojoj jednog dana treba pokazati šta se dogodilo.
A molitva nije predstava za publiku.
Ona prestaje da bude ono što jeste onog trenutka kada publika postane važnija od susreta.
Zato me ponekad zbuni kada vidim kadar koji prati čoveka do same Čaše.
Krupni plan.
Lice.
Kašičica.
Trenutak pričešća.
Muzika preko snimka.
Montaža.
Objava.
Dve hiljade godina hrišćanstva prošle su bez potrebe da se taj trenutak dokumentuje iz neposredne blizine.
Ne zato što nije postojala tehnologija.
Nego zato što nikome nije padalo na pamet da je to događaj za posmatrače.
Čovek koji prilazi Svetom Pričešću nije došao da bude sadržaj.
Nije došao da bude kadar.
Nije došao da bude ilustracija za objavu.
Došao je da se pričesti.
Možda je upravo tu nastala neka čudna promena koju još uvek ne umemo da opišemo.
Nekada je fotografija bila uspomena na događaj.
Danas događaj sve češće postaje sirovina za fotografiju.
Nekada je kamera beležila život.
Danas život često počinje da se prilagođava kameri.
A iza svega toga krije se još jedno pitanje.
Pitanje pažnje.
Ne možeš da se pričešćuješ i u isto vreme skroluješ telefon.
A video sam i to. . .
Ne možeš da učestvuješ na službi i istovremeno neprestano proizvodiš sadržaj za društvene mreže.
Ne možeš da izgovaraš Isusovu molitvu dok ti pažnja svakih nekoliko sekundi odlazi ka svetlećem pravougaoniku.
Ne možeš da budeš potpuno prisutan na dva mesta istovremeno.
Uvek će jedno dobiti deo pažnje na račun drugog.
Jer postoje trenuci u životu kada čovek ne treba da bude dostupan svima.
Nego prisutan tamo gde se nalazi.
Da ćuti.
Da sluša.
Da se ne rasipa.
Da ne skače između deset stimulusa. . .
To ne važi samo za Crkvu.
Važi za sve.
Za putovanja.
Za porodicu.
Za prijateljstva.
Za ručkove.
Za venčanja.
Za sahrane.
Za svaki deo ljudskog života.
Ali baš zato se pitam da li bi hram trebalo da bude jedno od retkih mesta gde čovek može da pobegne od te logike.
Mesto gde ne mora ništa da objavi.
Ništa da dokumentuje.
Ništa da dokazuje.
Mesto gde sme da bude prisutan bez potrebe da bude viđen.
Jer internet veoma lako meri ono što je lako prebrojati.
Preglede.
Lajkove.
Pratioce.
Objave.
Komentare.
Ali ono zbog čega Crkva postoji ne staje baš najbolje u statistiku.
Ne postoji grafikon za pokajanje.
Ne postoji broj pregleda za smirenje.
Ne postoji analitika za ljubav prema bližnjem.
Ne postoji metrika za promenu srca.
Možda zato danas toliko ulažemo energiju u ono što može da se izmeri.
A ono najvažnije ostaje nevidljivo.
Danas reč tajna često zvuči kao zabrana.
Kao nešto što se skriva.
Kao nešto što neko ne želi da pokaže.
A možda je nekada značila nešto sasvim drugo.
Nešto što je toliko dragoceno da ga čuvaš.
Kao što ne pokazuješ svima ljubavno pismo.
Ne zato što ga se stidiš.
Nego zato što ga voliš.
Možda je upravo to ono što polako zaboravljamo.
Internet nas nije naučio da skrivamo stvari.
Naprotiv. . .
Naučio nas je da sve iznosimo napolje.
Sve pokazujemo.
Sve dokumentujemo.
Sve pretvaramo u sadržaj.
A čovek koji više ništa ne čuva, posle nekog vremena počinje da gubi osećaj da bilo šta može biti sveto.
Ne bojim se kamera.
Ne bojim se interneta.
Ne bojim se ni novih tehnologija.
Bojim se trenutka kada zaboravimo da postoje stvari koje ne postaju vredne tek kada ih neko vidi.
Neke stvari su vredne upravo zato što ih vidi samo Onaj kome su namenjene.