Jedna flaša poleti prema ljudima koji stoje ispred hrama.
Na prvi pogled, to je početak cele priče.
Neko je nešto bacio. Neko se sklonio. Neko se iznervirao. Neko će dati izjavu. Neko će napisati status.
Ali onda otvoriš komentare.
I kao da si podigao poklopac sa šahta.
Odjednom više niko ne govori o flaši.
Govore o izdajnicima, sektama, narodu, veri, državi, revoluciji, hapšenjima, zabranama, gašenju naloga, traktorima, autobusima, giljotinama, anatemi i raznim drugim metodama za hitno rešavanje ljudskog roda.
Javno se izjavi da je čovek sa flašom debil.
Drugi da je sve organizovano.
Treći da nije kriv patrijarh.
Četvrti da je kriva opozicija.
Peti da su krivi strani centri moći.
Šesti da su krivi domaći centri moći.
Sedmi su već stigli do teorije po kojoj je sve deo mnogo većeg plana.
A sve je počelo od jedne flaše.
I tu se dešava nešto zanimljivo.
Događaj prestaje da bude važan.
Postaje okidač.
Mala varnica koja aktivira čitav sistem već pripremljenih refleksa.
Jer većina ljudi ne reaguje na ono što se dogodilo.
Reaguje na sliku koju već nosi u glavi.
Na svog zamišljenog protivnika.
Na raspravu koju vodi godinama.
Na bitku koju je odavno odigrala u sopstvenoj glavi.
Zato je potpuno svejedno da li je povod flaša, transparent, izjava, zastava, pesma, litija, protest, kontraprotest ili nečiji tvit.
Događaj služi samo da uključi mašinu.
Posle toga sve ide poznatim tokom.
Pojavljuju se isti neprijatelji.
Iste etikete.
Iste optužbe.
Iste fantazije o konačnom obračunu.
Čitaš komentare i vidiš da ljudi često više ne razgovaraju jedni sa drugima.
Razgovaraju sa likovima koje su sami stvorili.
Sa karikaturama.
Sa simbolima.
Sa neprijateljima od kartona.
Kada neko napiše komentar, odgovor često nije upućen njemu.
Odgovor je upućen čitavoj grupi koju predstavlja u tuđoj glavi.
Jedan čovek postaje zamena za nekoliko miliona ljudi.
I zato rasprava vrlo brzo postane nemoguća.
Jer stvarni sagovornik nestaje.
Ostaje samo etiketa.
A kada pripadnost postane važnija od stvarnosti, svaka vest postaje sirovina za proizvodnju novih neprijatelja.
Možda je još zanimljivije koliko brzo ljudi počinju da zamišljaju različite oblike sile.
Ne nužno stvarno nasilje.
Mnogo češće ono koje dolazi pre njega.
Neko pominje zabrane.
Neko čistke.
Neko lustracije.
Neko gašenje medija.
Neko ukidanje prava.
Neko hapšenja.
Neko giljotine.
Neko građanski rat.
I skoro niko sebe ne vidi kao nasilnika.
Naprotiv.
Svi sebe vide kao razumne ljude koji samo žele da stvari konačno dođu na svoje mesto.
Kao Ilija Čvorović iz Balkanskog Špijuna.
„Ja sebe ne mogu da vidim sa strane, a nije lepo, Jakovljeviću, da budem lud, a da to ne znam.“ . . .
Čovek koji pominje zabrane ne misli da je cenzor.
Čovek koji pominje čistke ne misli da je progonitelj.
Čovek koji pominje hapšenja ne misli da je represivac.
Čovek koji pominje giljotinu ne misli da je krvnik.
On sebe vidi kao poslednju liniju odbrane normalnosti.
Samo što se isti obrazac pojavljuje svuda.
Svaka strana veruje da je baš njena represija opravdana.
Baš njena zabrana privremena.
Baš njena sila nužna.
Protivnik je totalitaran.
Oni su oslobodioci.
To je verovatno jedan od najstarijih trikova u istoriji ljudske vrste.
Ali internet ga je doveo do savršenstva.
Nekada si za revolucionarnu retoriku morao da odeš na sastanak partije, politički skup ili u zadimljenu kafanu.
Danas je dovoljno da otvoriš telefon dok čekaš red u pekari.
Giljotina se pojavljuje između slike ručka i reklame za klima uređaj.
Dželat između snimka mačke i prognoze vremena.
Pozivi na obračun između dva recepta za musaku i oglasa za letovanje.
Političko nasilje pretvoreno je u svakodnevni internet dijalekat.
U skup slika, parola i refleksa koje ljudi koriste gotovo automatski.
Kada dovoljno dugo posmatraš takve reakcije, više ne posmatraš jedan incident.
Posmatraš kolektivnu maštu društva.
I možda upravo tu leži najveća opasnost.
Pravi građanski rat ne počinje prvim pucnjem.
Počinje mnogo ranije.
Počinje kada ljudi izgube radoznalost jedni za druge.
Kada više ne vide čoveka nego kategoriju.
Kada više ne vide komšiju nego simbol.
Kada više ne vide lice nego etiketu.
Posle toga pravi događaji uglavnom samo sustižu maštu.