Budućnost iz tabana
Otvorim Fejsbuk.
Ne znam da li sam slučajno ušao na društvenu mrežu ili u čekaonicu kod babe Vange.
Sto objava.
Svi nešto proriču.
Kao da je neko pustio MGM špicu i zaboravio da je isključi.
Sve riče.
Vučić proriče. Vidovita Zorka proriče. Lav Geršman proriče. Ljubiša Trgovčević proriče. Vendi proriče. Kleopatra proriče. Astrolog proriče. Numerolog proriče. Fizičar proriče. Ateista proriče. Sociolog proriče. LGBT udruženje proriče. AI proriče. Novinski portali objavljuju ekskluzivna saznanja iz 2027.
Kao da je neko zaboravio da nam kaže da je kalendar ubrzan i da živimo godinu dana unapred.
Sedim i gledam.
Raspravljamo ko će pobediti. Ko će pasti. Ko će se raspasti. Ko će se ujediniti. Ko će biti predsednik. Ko će biti premijer. Ko će pobeći. Ko će se vratiti.
Još samo fali da RIK objavi rezultate unapred.
Kad svi već proriču budućnost, red je da krene i RIK-anje.
A pola ljudi ne zna šta će sutra za ručak. . .
O letovanju da i ne pričam. Nekad je pitanje bilo da li ćeš u Grčku ili Crnu Goru. Danas je pitanje da li ćeš uopšte do Lidla pre zatvaranja.
Ali zato vrlo precizno znamo šta će biti u oktobru 2027. . .
U jednom trenutku shvatim da me više uopšte ne zanima šta ko proriče.
Mnogo mi je zanimljivije pitanje zašto svi to dele.
To je veća misterija od svih Tarabića zajedno.
Ne mislim da većina veruje.
Mislim da većina želi da veruje da je među prvima saznala nešto što ostali nisu.
Nekad si bio važan ako nešto znaš.
Danas si važan ako si prvi podelio da nešto možda znaš.
Nije bitna istina.
Bitan je nagoveštaj.
Bitno je da postoji video od četrdeset sekundi koji počinje sa „ovo neće pokazati na televiziji“ ili „zapamtite ovaj datum“. . .
Ostalo će algoritam da odradi.
Neko će opsovati.
Neko će napisati „ima nešto u ovome“.
Neko će ostaviti tri vatrice.
Neko će sve to podeliti uz komentar „videćete“.
Za algoritam nema razlike.
Sve je angažman. . .
Poslednjih dana mi iskaču stranice koje izgledaju kao da ih je pravio isti čovek.
Malo proricanje.
Malo geopolitika.
Malo duhovnost.
Malo tajni plan.
Malo mapa Evrope.
Malo ljudska prava. . .
Malo Morgen.
Malo „uskoro će narod saznati istinu“.
Pa opet proricanje.
U jednom trenutku uspeju da spoje Srpsku pravoslavnu crkvu, kvantnu fiziku, Nostradamusa, Tarabiće, Teslu, Nikolu Teslu iz paralelnog univerzuma, tri satelitska snimka, dva muškarca kako se ljube i Teletabise u jednoj objavi.
I niko ne trepne.
Ne zato što je sadržaj ubedljiv.
Nego zato što internet više nema ukus. . .
Algoritam ne razlikuje ozbiljnu analizu od gatanja u šolju.
Da li će neko da zastane.
Ako hoće, prolazi.
Ako neće, leti napolje.
To je cela filozofija.
Nema urednika.
Nema kriterijuma.
Postoji samo vreme koje si proveo gledajući u ekran. . .
A onda naletim na profil „Budućnost iz tabana“.
Pošaljite fotografiju tabana u DM.
Naš softver će analizirati linije stopala i reći vam šta vas čeka u budućnosti.
Sedim i gledam.
Mislim da je ovo vic.
Nije.
Ljudi ozbiljno šalju.
Posle par dana profil nestane.
Neko ga prijavi.
Dve nedelje kasnije pojavi se novi.
Isto ime.
Druga profilna.
Isti tabani.
Ista priča.
Internet liči na korov.
Ne možeš da ga iskorenjuješ.
Možeš samo povremeno da ga pokosiš. . .
Neko će reći da je ovo vrhunac gluposti.
Ja nisam siguran.
Internet samo radi ono što je oduvek radio.
Uzme nešto veoma staro i obuče ga u novu ambalažu.
Nekad je to astrologija.
Nekad patriotizam.
Nekad religija.
Nekad ateizam.
Nekad samopomoć.
Nekad veštačka inteligencija.
Nekad analiza tabana.
Na kraju se često ispostavi da neko pokušava da zaradi pare.
Ili da prikupi fotografije ženskih stopala.
Ponekad uspe da spoji oba.
Dodaš reči „algoritam“, „softver“, „AI“ i „neuronska mreža“ i odjednom gatanje zvuči kao da ga finansira Evropska komisija. . .
Tu dolazimo do jedne stvari koja mi je zanimljiva.
Kod nas se o veštačkoj inteligenciji često priča kao da je nova vračara.
U svetu ljudi raspravljaju kako će promeniti medicinu, nauku, programiranje, obrazovanje, proizvodnju.
Kod nas je mnogo važnije da li je ChatGPT predvideo izbore.
Da li Gemini zna šta je rekla Baba Vanga.
Da li Claude potvrđuje Tarabiće.
Da li neka neuronska mreža može da dešifruje Nostradamusa.
Mi nismo uvezli veštačku inteligenciju.
Mi smo digitalizovali gatanje.
AI je kod nas često samo elektronska verzija komšinice koja ti šapatom kaže:
„Ne mogu da ti kažem od koga znam… ali sprema se nešto veliko.“. . .
Onda krenu priče o ispiranju mozga.
Jedni kažu televizija.
Drugi internet.
Treći škole.
Četvrti nevladine organizacije.
Peti Crkva.
Šesti Zapad.
Sedmi Rusija.
Svako ima svog krivca.
A malo ko primeti da svi koriste potpuno isti mehanizam.
Jer ispiranje mozga retko počinje zabranom.
Mnogo češće počinje ponudom.
Dobiješ jedno objašnjenje koje rešava sve.
Jednu priču u koju može da stane svaki novi događaj.
Odjednom je sve znak.
Sve je plan.
Sve je povezano.
Svaka vest postane dokaz.
Svaki snimak potvrda.
Svaki čovek ili prorok ili izdajnik.
Važno je da se uklope.
Ako se ne uklapaju, sačekaćeš sledeći video koji će objasniti zašto se ipak uklapaju.
Čovek polako prestane da traži istinu.
Počne da traži potvrdu.
To je velika razlika. . .
Zato mi je uvek pomalo smešno kada neko pola sata objašnjava kako su svi oko njega žrtve propagande, a onda objavi pet proročanstava, tri tajna plana i dva videa pod naslovom „Ovo mediji kriju od vas.“
Nije promenio mehanizam.
Promenio je kanal.
Nekada je postojao jedan dnevnik u pola osam.
Danas postoji hiljadu dnevnika u svakom džepu.
Psihologija je ostala ista.
Samo je infrastruktura postala jeftinija. . .
Ali mislim da se iza cele ove epidemije proricanja krije nešto mnogo običnije.
Mi bismo budućnost bez organizovanja.
Promene bez članstva.
Demokratiju bez odbora.
Izbore bez kontrolora.
Aktivizam bez odgovornosti.
Svi hoćemo da budemo publika sopstvene istorije.
To je problem. . .
Ne zato što je neko pogrešno protumačio Nostradamusa.
Nego zato što ozbiljna društva ne nastaju od gledanja.
Nastaju od ljudi koji prihvate dosadne poslove.
Od onih koji sede petnaest sati kao kontrolori.
Od ljudi koji vode zapisnike.
Koji prave odbore.
Koji dele letke.
Koji obilaze sela.
Koji odgovaraju na telefone.
Koji trpe svađe.
Koji ostanu i kada nestanu kamere. . .
Nikada nije bilo romantično.
Ali drugačije nije funkcionisalo.
Nijedan društveni pokret nije uspeo zato što je imao najbolje proroke.
Uspeo je zato što je imao dovoljno ljudi spremnih da rade stvari koje niko ne želi da radi.
To je sva magija. . .
Možda je zato proricanje danas toliko popularno.
Ne traži ništa.
Ne traži vreme.
Ne traži odgovornost.
Ne traži članarinu.
Ne traži da se posvađaš sa komšijom.
Ne traži da ustaneš rano.
Traži samo da sačekaš.
Ako se ne ostvari, nema veze.
Doći će novo.
Nova godina.
Nova mapa.
Nova analiza.
Nova ekskluziva.
Nova AI interpretacija.
Novi prorok.
Novi tabani.
Novi fetiši.
Internet nikada ne ostaje bez robe. . .
Budućnost nije sadržaj između dve reklame za kinesku bušilicu.
Niti je neko video u šolji, kartama ili tabanu.
Pravi se isto kao i pre sto godina.
Sporo.
Dosadno.
Sa ljudima koji pristanu da rade ono što niko ne želi da radi.
Sve ostalo je signal kroz šum.
A šuma danas ima optiku do kuće.
I stopala u 4K rezoluciji.