Povod jeste bila AI fotografija sa mitinga koju su pojedini mediji preneli, iako se na njoj vide delovi Beograda koji jednostavno ne postoje. Mogao sam da objašnjavam gde je AI pogrešio, da uvećavam piksele i zaokružujem greške. To bi trajalo jedan dan.
Umesto toga uradio sam suprotno. Prihvatio sam AI halucinaciju kao da je potpuno normalna i samo je odvrnuo do kraja. Ako je već nestala Crkva Svetog Marka, što ne bi sleteo i svemirski brod? Ako je realnost već pukla, nema razloga da je krpimo.
Ali vrlo brzo AI mi je postao sporedan.
Zanimljivije je bilo ono što se dogodilo posle.
Ljudi su počeli da prave svoje verzije.
. . . i tu negde počinje ono što zovemo mim.
Većina ljudi misli da je mim smešna slika sa tekstom. Zapravo, mim je obrazac koji se kopira. Slika je samo jedan od nosača. Mim može biti rečenica, način montaže, kadar, zvuk, gest, format naslova ili čitava logika šale. Bitno je samo da ga drugi lako prepoznaju i dovoljno lako izmene.
Zato viral gotovo nikada nije jedan original koji svi gledaju.
Viral nastaje kada ljudi prestanu da budu publika i postanu koautori.
Prvih deset ljudi napravi deset verzija. Sledećih sto uzme neku od tih deset i napravi još po jednu. Posle nekoliko sati više niko ne može ni da isprati odakle je sve krenulo.
Ideja počinje da živi sama. . .
Facebook pokupi nešto sa X-a. X pokupi nešto sa Reddita. Reddit pronađe verziju sa TikToka. Neko napravi video od slike. Neko od videa napravi GIF. Neko od GIF-a napravi novu sliku.
Nije više bitan fajl.
Bitan je obrazac koji putuje.
To je pomalo kao igra gluvih telefona, samo obrnuto. U dečjoj igri informacija propada. Na internetu informacija mutira. Svaka sledeća verzija pokušava da bude malo smešnija, malo apsurdnija ili malo lakša za deljenje od prethodne. . .
Prirodna selekcija. Samo nad šalama.
U tome postoji nešto gotovo biološko. Kao virus koji koristi ćeliju da napravi svoje kopije, mim koristi tuđu kreativnost. Ne tera nikoga da ga kopira. Naprotiv. Daje dovoljno slobode da svako misli da je napravio nešto novo, a ipak svi ostaju deo iste ideje.
Zato je autor na internetu često važan samo prvih pola sata.
Posle toga glavnu reč vodi mreža. . .
Ona odlučuje šta će preživeti, šta će se izgubiti i šta će dobiti deset novih života u potpuno drugačijem obliku.
AI je u celoj priči samo ubrzao proces. Nekada je za novu verziju trebalo otvoriti Photoshop ili naučiti montažu. Danas je dovoljno napisati jednu rečenicu.
Prag za učestvovanje je praktično nestao.
Više ne gledamo samo viralne slike.
Gledamo viralne obrasce.
Možda je to i najzanimljivija osobina interneta. . .
Ne pamti najbolje ono što je tačno, niti ono što je najkvalitetnije.
Pamti ono što može najlakše da se prepiše, preradi i nastavi.
. . . tek kada hiljade ljudi požele da dodaju svoj mali deo istoj ideji, znaš da više ne gledaš običnu objavu.
Gledaš kako internet od jedne ideje pravi mim.
A ponekad upravo tako nastaje i viral. . .Nepredvđeno.