Pre dva dana sam namerno ubacio jednu staru mapu na Fejsbuk.
Ne zbog mape.
Zbog komentara.
Mapa je bila samo mamac.
Nisam pogrešio. . .
Za manje od sat vremena ispod nje se okupila cela alternativna istorija Evrope. Bolje od Igre prestola.
Shvatio sam da istorija više nije samo nauka. Bar ne na društvenim mrežama.
Postala je mesto gde svako dopisuje svoju verziju prošlosti. . .
Neko napiše da Morava na mapi ima dva ušća.
Drugi odgovori:
„Ako je to tačno, to locira Troju.“
Treći kaže da je Avala zapravo Avalon. . .
Četvrti tvrdi da Kalemegdan nije turska reč nego keltski Kališ.
Peti se predstavlja kao arheolog i kaže da je video rimske zapise koji to potvrđuju.
Šesti vadi Konstantina Porfirogenita. . .
Sedmi priča o Beloj Srbiji i da smo mi oni.
Osmi objašnjava da su Srbi zapravo Kelti. . .
Deveti objašnjava da nas zato mrze. Jer i mi slavimo junačko delo kao i oni. Mi slavimo junake. Ne poraze. To je keltski mozak. To je Kosovski boj. Nema Jude. Ne smeš da budeš izdajnik. Pravoslavni Kelti. Tačka. . .
Deseti objašnjava da nas zato i mrze. . .
Jedanaesti kaže da je britanski humor zapravo potpuno isti kao srpski.
Dvanaesti kaže da su i Kelti palili badnjak.
Trinaesti objašnjava da Germani ne vole šumu, dok su Kelti i Srbi „narod drveta“.
Četrnaesti povezuje vile iz keltske mitologije sa našim vilama.
Posle sat vremena više niko ne priča o mapi.
Mapa je odradila svoje.
Ona je bila samo ulaznica.
Posebno mi je zanimljivo kako takve rasprave nikada ne stanu.
Dvadeset minuta kasnije pojavio se novi komentar.
Pa Miloš Crnjanski.
Pa Ranka Kuić.
Pa „Crveno i belo“.
Pa srpsko keltske paralele.
Pa Sana.
Pa Una.
Pa Morava.
Pa Lim.
Pa Britanska ostrva.
I negde između Une i Londona shvatiš da više niko ne priča o mapi.
Svi zajedno pišu isti roman. . .
Jedan doda Kelte.
Drugi Porfirogenita.
Treći Badnjak.
Četvrti vile.
Peti DNK.
Šesti britanski humor. . .
Sedmi objasni zašto nas Englezi navodno mrze.
Osmi poveže sve sa Kosovskim mitom.
Deveti doda kako se Germani plaše mraka, a Kelti i Srbi razgovaraju sa drvećem i zato razumeju svet drugačije.
Deseti pronađe još jednu mapu koja sve to potvrđuje.
To je ono što me fascinira.
Ne zato što ljudi vole istoriju.
Nego zato što istorija na internetu više nije samo potraga za prošlošću.
Postala je kolektivna književnost.
Svako napiše po jedno poglavlje.
I niko ne želi da bude urednik.
Svi žele da budu autor.
Do tog trenutka razgovor je sasvim normalan.
Onda neko napravi prvi skok.
„Ako imamo keltske nazive, znači Kelti su bili ovde.“
Dobro.
Od toga razgovor nastavlja dalje. . .
„Ako su Kelti bili ovde, znači Srbi su Kelti.“
Treći.
„Ako su Srbi Kelti, Britanci su naše pleme.“
Četvrti.
„Britanci to znaju.“
Peti.
„Zato nas mrze.“
Šesti.
„Zato nam otimaju Kosovo.“
Sedmi.
„Jer samo mi imamo Kosovski mit.“
Posle nekoliko koraka početna tvrdnja gotovo da nestane iz razgovora.
Ali priča postane potpuno zaokružena.
Svaka ovakva priča ima gotovo identičnu strukturu.
Počinje jednom činjenicom.
Na primer, da je nastavak dun ili dunum keltska reč za utvrđenje.
To jeste tačno.
Zato postoji Singidunum.
Zato postoji Lugdunum, današnji Lion.
Zato postoji čitav niz keltskih gradova po Evropi.
Onda neko pomene Kordun.
Pa još nekoliko toponima.
Nađu dve slične reči.
Zaključe da imaju isto poreklo.
Nađu dva slična običaja.
Zaključe da su isti narod.
Nađu dve legende o vilama.
Zaključe da je to dokaz zajedničkog identiteta.
Nađu običaj paljenja badnjaka.
Zaključe da je to kontinuitet od pre dve hiljade godina.
Zanimljivo je kako takve rasprave rastu.
Neko ubaci jednu činjenicu.
Neko drugi doda svoje tumačenje.
Treći pronađe još jednu vezu.
Četvrti se seti knjige koju je čitao pre dvadeset godina.
Peti okači novu mapu.
Posle deset komentara više nije sasvim jasno gde se završila činjenica, a gde je počela priča.
Ali priča tada već ima svoju unutrašnju logiku.
I što više učesnika dodaje nove detalje, ona postaje sve zaokruženija.
Posle nekog vremena više nije ni važno ko je prvi nešto napisao.
Nastaje kolektivni roman.
Posebno mi je zanimljivo što svaka rasprava dobije svog stručnjaka.
„Ja sam arheolog.“
„Ja sam lingvista.“
„Ja sam proučavao Porfirogenita.“
„Ja sam radio DNK.“
Možda stvarno jesu. . .
U komentarima je to nemoguće proveriti.
Zato rasprava obično ode dalje pre nego što stigne bilo kakav dokaz.
Još jedna stvar mi je privukla pažnju.
Nikoga ne zanima kako je izgledao svakodnevni život u srednjem veku.
Kako se topilo gvožđe.
Kako je radio rudnik.
Kako su izgledali trgovački putevi.
Kako se živelo u Singidunumu.
To retko ko pita.
Ali pitanje:
„Ko smo mi zapravo?“
To zapali hiljadu komentara.
Mislim da sam shvatio zašto.
Ljudi ne traže samo istoriju.
Traže identitet.
Istorija postaje način da sebi objasnimo ko smo danas.
Zato svaka priča mora da bude velika.
Nije dovoljno reći da su Kelti živeli na Balkanu. . .
Ali ako priča dobije veliko poreklo, veliku tajnu i osećaj da iza svega postoji još nešto što tek treba otkriti, odjednom počne da liči na roman koji ljudi žele da čitaju i dopisuju.
Poreklo.
Tajnu.
Neprijatelja.
Izdaju.
Riđe dlake.
Veliku misiju. . .
Možda je to najveća promena koju je internet doneo.
Nije demokratizovao istoriju.
Demokratizovao je njeno pisanje.
Nekada je za novu istorijsku teoriju bila potrebna biblioteka, arhiv, godine istraživanja i knjiga od petsto strana.
Danas je dovoljna jedna mapa, nekoliko strelica i odeljak za komentare. . .
Ono što je nekada bila fusnota, danas postaje tema rasprave.
Ono što je nekada bila hipoteza, danas dobija hiljade čitalaca.
Nekada su ovakve priče završavale u knjigama.
Danas nastaju u komentarima.
Na kraju više nije ni važno šta piše na mapi. . .
Važno je šta su ljudi uspeli da vide na njoj.
Neko vidi trag Kelta.
Neko vidi Slovene.
Neko vidi Rim. . .
Neko vidi potvrdu onoga u šta je već verovao.
A možda je upravo to najzanimljiviji deo cele priče.
Jedna stara karta može da pokaže mnogo više o ljudima koji je gledaju nego o vremenu u kome je nastala. . .