„Ako vas svet mrzi, znajte da je mene mrzeo pre vas.“
Rečenica je stara skoro dve hiljade godina. . .
Nadživela je rimske careve, seobe naroda, kuge, štamparsku presu, radio, televiziju i internet.
A onda se jednog dana pojavila između reklame za patike, snimka mačke i političke svađe na društvenoj mreži.
I tu je počela sasvim druga priča. . .
Otvorio sam komentare očekujući da ljudi raspravljaju o onome što piše.
Posle desetak komentara postalo je jasno da se to neće dogoditi.
Gotovo niko nije razgovarao sa rečenicom.
Moglo je to da bude ispod Vremena, Politike, NIN-a, Danasa, RTS-a ili nekog lokalnog portala. Mehanizam je gotovo uvek isti. Ljudi mnogo češće razgovaraju sa predstavom o autoru, mediju ili onome ko je tekst podelio nego sa samim tekstom.
Niko nije pitao kome je rečenica bila upućena, u kakvoj situaciji je izgovorena ili zašto je vekovima ostala zapisana upravo tako.
Ljudi su razgovarali sa onim ko ju je objavio.
A ni sa njim nisu razgovarali. . .
Razgovarali su sa svojom predstavom o njemu.
Tek tada sam shvatio da ovo uopšte nije priča o jednoj objavi.
Ovo je priča o tome kako danas čitamo gotovo sve.
Ironija je što tog čoveka poznajem gotovo trideset godina. . .
Možda baš zato nisam osećao potrebu da odgovaram na komentare.
U njima ga gotovo nigde nisam prepoznavao.
Tada mi je postalo jasno da ljudi vrlo često ne razgovaraju sa čovekom.
Razgovaraju sa slikom koju su o njemu odavno napravili.
Ne postoji jedan autor. . .
Postoji onoliko autora koliko postoji ljudi koji su o njemu već formirali mišljenje.
Za nekoga je moralni autoritet.
Za drugoga politički protivnik.
Za trećeg propagandista.
Za četvrtog lutka na tuđim koncima.
Za petog čovek koji zaslužuje samo uvrede.
Za šestog poslednja nada.
Za sedmog nije ni čovek nego simbol.
I svi su ubeđeni da razgovaraju o istoj osobi. . .
A zapravo razgovaraju sa slikom koju već godinama nose u sebi.
Takve slike ne nastaju od jednog događaja.
Skupljaju se polako. . .
Od razgovora za porodičnim stolom.
Od televizije.
Od novinskih naslova.
Od razočaranja.
Od ljudi kojima verujemo.
Od društvenih mreža.
Posle dovoljno vremena više ne izgledaju kao mišljenje.
Izgledaju kao stvarnost. . .
I zato nova informacija retko uspe da ih promeni.
Mnogo češće one promene značenje nove informacije.
Ako potvrđuje ono što već mislimo, prihvatimo je gotovo bez razmišljanja.
Ako nam kvari sliku sveta, tražimo razlog da ipak ne važi.
Ljudski um voli da štedi energiju. . .
Mnogo je lakše sačuvati postojeću mapu nego crtati novu.
Ali ispod te objave pojavila se još jedna mogućnost koja mi je bila zanimljivija od svih komentara.
Možda je za neke ljude to bio prvi susret sa tom rečenicom.
Ne prvi susret sa tom objavom.
Prvi susret sa Jevanđeljem.
To nije uvreda.
To je sasvim moguće. . .
Nekada se ova rečenica slušala u hramu.
Dolazila je zajedno sa mirisom tamjana, tihim šumom ljudi koji stoje, ikonama koje ćute sa zidova i glasom koji je čita bez žurbe.
Tekst je imao prostor oko sebe.
Imao je vreme.
Imao je tišinu.
Danas ista rečenica dolazi uz vibraciju telefona. . .
Pojavi se između reklame za patike, snimka mačke, političke rasprave i oglasa za letovanje.
Palac nastavlja da klizi.
Za algoritam nema razlike između Hristovih reči, recepta za gibanicu, snimka automobilske nesreće ili reklame za osiguranje.
Sve je sadržaj. . .
Ne zato što je algoritam zao, nego zato što mu je sve isto.
Sve ulazi u isti tok pažnje.
To je mnogo ozbiljnija promena nego što ljudi misle. . .
Nekada se Jevanđelje nije čitalo privatno.
Čitalo se naglas.
U zajednici.
U liturgiji.
Čovek nije bio sam sa tekstom.
Tekst je bio deo jednog živog događaja.
Posle toga dolazi štampa i privatno čitanje.
Danas dolazi algoritamsko čitanje.
To su tri potpuno različita načina susreta sa istim tekstom.
Menja se okruženje.
Menja se pažnja.
Menja se način na koji tekst ulazi u naš život.
Nije se promenio tekst.
Promenio se medij. . .
A medij nikada nije samo cev kroz koju prolaze informacije.
On menja način na koji ih doživljavamo.
Nekada si morao da odeš do knjige.
Danas knjiga dolazi do tebe.
Ali ne zato što si je tražio.
Dolazi zato što je neko procenio da ćeš na njoj ostati nekoliko sekundi duže.
To izgleda kao sitnica.
Nije. . .
Na društvenim mrežama tekst gotovo nikada ne dolazi sam.
Pre njega vidiš ko ga je objavio.
Koliko ima reakcija.
Ko ga je podelio.
Ko ga je već osudio.
Ko ga je već pohvalio.
Drugim rečima, prvo čitaš društvenu reakciju.
Tek onda tekst. . .
Nekada je kontekst pomagao da razumeš rečenicu.
Danas često određuje da li ćeš je uopšte pročitati.
Posle toga više nije najvažnije šta piše.
Najvažnije postaje ko je podelio.
Tu počinje sasvim drugačiji način čitanja.
Više ne tumačimo reči.
Tumačimo njihove nosioce.
A ni njih ne tumačimo.
Tumačimo predstavu koju smo odavno napravili.
Ako je „naš“, tražimo najbolje moguće značenje.
Ako je „njihov“, tražimo skrivenu nameru.
Isti tekst. . .
Dva potpuno različita čitanja.
Zamislite isti citat.
Prvi put ga pročitate bez potpisa u staroj knjizi.
Drugi put stoji na zidu manastira.
Treći put ga objavi profesor koga cenite.
Četvrti put čovek kome ne verujete.
Da li biste ga doživeli isto?
Možda biste.
Možda ne biste.
Ali sama činjenica da većina ljudi zastane pred tim pitanjem govori koliko je potpis postao deo značenja.
Internet nije izmislio taj mehanizam.
Samo ga je ubrzao. . .
Nekada je bilo potrebno duže vreme da proceniš kome neko pripada.
Danas je dovoljna profilna fotografija.
Jedno korisničko ime.
Jedna zastava.
Jedna ranija objava.
Tekst još nije ni otvoren.
A odgovor je već spreman.
Ali postoji još nešto. . .
Mi ne branimo samo mišljenja.
Branimo identitet.
Posle dovoljno godina određena uverenja prestanu da budu stavovi.
Postanu odgovor na pitanje ko smo.
Možda upravo zato istorija tako često izgleda kao beskrajna smena zastava iza kojih stoje isti obrasci.
Secikese, lopovi i ubice sami po sebi nemaju ni ideologiju, ni veru, ni naciju.
Oni oblače ono što im u tom trenutku daje moć.
Jednom kraljevsku uniformu.
Drugi put revolucionarnu.
Treći put demokratsko odelo.
Četvrti put mantiju.
Peti put narodnu nošnju.
Kostimi se menjaju.
Ljudi mnogo ređe. . .
Ali nama je lakše da sudimo kostimu nego čoveku.
Kada istorija prođe, često izvučemo pogrešnu pouku.
Ne kažemo:
„Ovaj čovek je bio zločinac.“
Kažemo:
„Ta ideologija je zločinačka.“
Ili još gore:
„Taj narod je zločinački.“
Tako nastaju kolektivne presude koje nadžive i ratove i ljude koji su ih započeli.
Možda zato tako teško prihvatamo da isti simbol može da nosi potpuno različit čovek. . .
Uniforma nije karakter.
Mantija nije karakter.
Odelo nije karakter.
Zastava nije karakter.
Čovek je uvek nešto više od onoga što nosi. . .
Ali upravo to je najteže videti.
Jer ljudski um mnogo lakše prepoznaje oznake nego ljude.
A kada jednom počnemo da čitamo oznake umesto ljudi, nije veliki korak do toga da počnemo da čitamo i tekstove na isti način.
Možda zato današnje rasprave tako retko bilo šta menjaju.
Komentari često nisu upućeni autoru.
Upućeni su sopstvenom plemenu.
Oni nisu pokušaj razgovora.
Oni su signal. . .
Poruka koja kaže:
„Evo me. Još sam ovde. Još mislim isto.“
Komentar postaje zastava.
Ne piše se samo zbog onoga ko je objavio.
Piše se zbog onih koji će ga pročitati.
Da vide da si i dalje na istoj strani.
Zato ispod mnogih objava zapravo ne gledamo razmenu mišljenja.
Gledamo ritual prepoznavanja.
Tekst je samo povod.
Sve ostalo već je bilo odlučeno.
I upravo zato mislim da najveći problem nije u tome što se ljudi ne slažu.
Ljudi se nikada nisu slagali. . .
Problem je što sve ređe dopuštamo mogućnost da nas tekst promeni.
Nekada si otvarao knjigu sa tihom mogućnošću da nešto ne znaš.
Da postoji ugao koji nisi video. . .
Da ćeš možda zatvoriti knjigu drugačiji nego što si je otvorio.
Danas je često otvaramo da proverimo da li smo od početka bili u pravu.
Ne tražimo prozor.
Tražimo ogledalo.
Ogledalo vraća ono što već jesmo.
Prozor pokazuje ono što još nismo videli.
Rečenica sa početka ovog teksta nije se promenila skoro dve hiljade godina.
Promenio se način na koji joj prilazimo. . .
Nekada smo prvo pitali šta znači.
Danas mnogo češće pitamo ko ju je objavio.
Možda između ta dva pitanja staje cela priča o vremenu u kome živimo. . .