Nekada je isključivanje komentara bilo izuzetak.
Danas je postalo sasvim uobičajeno.
Na velikim medijskim portalima. Na crkvenim profilima. Na YouTube kanalima. Na Instagramu. Na privatnim nalozima. . .
Nekada bih pomislio da autor ne želi raspravu.
Danas sve češće pomislim da jednostavno ne želi da čita pretnje smrću.
To je, možda, najveća promena na internetu koju gotovo nismo primetili.
Objaviš nešto sasvim obično. Vest iz Crkve. Fotografiju starog manastira. Tekst o algoritmima. Razmišljanje o filmu. Pitanje iz istorije. Analizu neke društvene pojave.
Posle pola sata ispod objave više gotovo da nema veze sa onim što si napisao. . .
Jedni tvrde da si režimski bot. Drugi da si opozicioni. Treći da si papista. Četvrti da si ekstremista i šiptar. Peti da si autošovinista. Šesti da si nacionalista. Sedmi da radiš za Zapad. Osmi da radiš za Rusiju. Deveti da si ustaša. Deseti da si četnik. Jedanesti da si komunista.
U jednom trenutku shvatiš da to više nema gotovo nikakve veze sa tobom. Nemoguče je biti ovo sve zajedno. . .
Nekada su ljudi prvo čitali tekst, pa odlučivali da li se slažu.
Danas pokušavaju da ustanove kojoj grupi pripada autor.
Ako zaključe da je „njihov“, tekst je dobar.
Ako zaključe da je „njihov protivnik“, tekst više ni ne moraju da pročitaju.
Klasifikacija je postala važnija od sadržaja. . .
Ljudi su oduvek bili plemenska bića. Društvene mreže su tu crtu nagradile i učinile je merljivom. Ako si u pogrešnoj grupi, tvoj tekst više nije tekst. Postaje dokaz da si „njihov“.
Ako pišeš o Crkvi, neko proverava da li si za ili protiv patrijarha.
Ako pišeš o protestima, da li si za vlast ili opoziciju.
Ako pišeš o istoriji, traži kojoj ideologiji služiš.
Ako pišeš o veštačkoj inteligenciji, neko će u tome pronaći NATO, drugi Rusiju, treći globaliste, četvrti komuniste, peti papiste. . .
Tema postaje sporedna.
Najpre mora da se utvrdi identitet autora.
Tek tada, eventualno, dolazi čitanje.
A ponekad ni ono. . .
Ali postoji još zanimljivija posledica.
Objaviš tekst o tome kako algoritmi svaku temu pretvaraju u politički ili ideološki rat. . .
Ispod tog teksta ljudi naprave upravo politički i ideološki rat.
Komentari sami postanu dokaz teze.
To je gotovo laboratorijski eksperiment. . .
Međutim, ono što mi se čini mnogo važnijim od samih uvreda jeste nešto drugo.
Ljudi polako odustaju od razgovora.
Ne od mišljenja.
Od razgovora. . .
Komentari nisu ugašeni zato što internet ima premalo slobode. Ugašeni su zato što sloboda bez kulture razgovora proizvodi buku. Infrastruktura je napravljena da nagrađuje sukob, brzinu i pripadnost plemenu više nego razumevanje. Kada to postane dominantan obrazac, ljudi koji žele razgovor jednostavno zatvore vrata. . .
Ako pažljivo pogledate internet poslednjih nekoliko godina, videćete jednu tihu promenu.
Sve više medija isključuje komentare.
Sve više crkvenih stranica isključuje komentare.
Sve više YouTube kanala ograničava komentarisanje.
Na Instagramu sve više naloga dozvoljava komentare samo ljudima koje prate.
Privatni profili zaključavaju objave.
Na Facebooku se sve češće bira opcija „Friends only“.
Na prvi pogled to izgleda kao tehnička sitnica.
Zapravo je reč o velikoj kulturnoj promeni. . .
Pre petnaest ili dvadeset godina mogućnost komentarisanja bila je jedna od najvećih prednosti interneta.
Forumi su živeli od rasprava.
Blogovi od komentara.
Novinski portali ponosili su se živim diskusijama. . .
Postojao je osećaj da internet prvi put omogućava razgovor između ljudi koji se nikada ne bi sreli.
„Community“ nije bila marketinška reč.
Bila je ideja. . .
Sećaš se kako je zvučalo?
Share.
Publish.
Fork.
Mirror.
RSS.
Creative Commons.
Open source.
Wiki.
Sve te reči govorile su isto: internet je mesto na kome znanje raste kada se deli. . .
RSS je bio možda najčistiji simbol te filozofije.
„Ja biram šta čitam.“
Nije bilo algoritma koji ti gura ono što platforma misli da će te zadržati duže.
Ti si birao izvore.
Ti si gradio svoju sliku sveta.
Danas je obrnuto. . .
Platforma bira šta će prvo pokušati da ti pokaže.
I to ne na osnovu onoga što si tražio, nego na osnovu onoga što te najduže drži na ekranu.
Negde između 2010. i 2020. dogodila se promena koju gotovo nismo primetili.
Prestali smo da idemo na internet.
Počeli smo da ulazimo u aplikacije. . .
Nekada si otvarao browser.
Danas otvaraš Instagram, TikTok, YouTube ili Facebook.
Nekada je platforma bila samo jedna stanica na internetu.
Danas je za mnoge ljude ona postala ceo internet. . .
Najveća promena nije bila tehnološka nego psihološka.
Nekada smo imali svoje mesto na internetu.
Danas uglavnom iznajmljujemo prostor na tuđim platformama. . .
Paradoks je što internet nije izmislio zatvorene zajednice.
Takav je bio i pre nego što je nastao Web. . .
Zatvoreni servisi, privatne mreže i sistemi za članove postojali su i osamdesetih.
World Wide Web je bio revolucija upravo zato što je otvorio vrata.
Danas, tridesetak godina kasnije, ponovo živimo u svetu zatvorenih kapija. . .
Samo su kapije lepše dizajnirane. Rešetke u duginim bojama.
Ali priča o komentarima samo je površina mnogo veće promene.
Internet nije počeo da nestaje kada su ljudi prestali da pišu.
Počeo je da nestaje kada su prestali da pišu javno. . .
Ne samo zbog ljudi.
Zbog same arhitekture interneta. . .
Nekada si mogao da pročitaš nečiji tekst, ostaviš link, neko treći ga pronađe preko pretrage pet godina kasnije, četvrti ga prevede, peti odgovori na svom blogu.
Nastajao je lanac javnog znanja. . .
Danas se ogroman deo interneta nalazi iza prijava, aplikacija, algoritama i privatnih grupa.
Ne možeš ga indeksirati.
Ne možeš ga citirati.
Ne možeš ga pronaći ako nisi već unutra. . .
Nekada se govorilo o otvorenom internetu.
Danas se mnogo češće govori o platformama.
Internet je bio mreža.
Platforma je privatni posed.
Na internetu si mogao da napraviš svoj sajt, povežeš ga sa drugim sajtovima, budeš pronađen preko pretrage i ostaneš dostupan godinama.
Na platformi si gost.
Pravila nisu tvoja.
Publika nije tvoja.
Čak ni razgovor nije tvoj. . .
Nekada je internet ličio na grad.
Postojali su trgovi, ulice, biblioteke, pijace, male radnje i kafane.
Mogao si da zalutaš na nečiji blog, pa preko blogrolla stigneš do još deset drugih ljudi.
Mogao si da pročitaš raspravu staru deset godina.
Danas internet sve više liči na tržni centar. . .
Uđeš kroz jedna vrata, sve vreme si pod nadzorom, krećeš se unapred određenim hodnicima i na kraju izađeš istim putem kojim si ušao.
Nekada napišeš tekst na blogu.
Posle šest godina neko ga pronađe preko pretrage, ostavi komentar i razgovor se nastavi kao da je juče objavljen. . .
Probaj danas da pronađeš dobru objavu sa Instagrama od pre tri godine ako se ne sećaš tačno ko ju je objavio.
Ovo nije nostalgija za forumima, blogovima ili „starim dobrim internetom“.
I tada je bilo uvreda, trolova i besmislenih rasprava.
Razlika je bila u tome što je tada cilj bio da razgovor traje.
Danas je cilj da reakcija bude što burnija.
Razgovor je postao kolateralna šteta. . .
Pre petnaest godina bilo je gotovo sramota imati zaključan profil.
Ideja interneta bila je da budeš prisutan, dostupan, da pišeš javno i upoznaješ ljude. . .
Danas je gotovo obrnuto.
Ako imaš potpuno otvoren profil, mnogi će te pitati zašto.
Kao da se norma promenila, a da to gotovo niko nije primetio.
Nekada je najveći problem bio spam.
Danas je najveći problem što je spam naučio da zvuči kao čovek.
Internet nikada nije radio efikasnije.
Nikada nije bio brži. . .
Nikada nije imao bolje AI preporuke.
Nikada nije imao bolje servere.
Nikada nije imao više sadržaja.
Nikada nije bilo lakše pronaći ono što već tražiš. . .
Nikada nije bilo teže pronaći ono što nisi znao da postoji.
Ali je izgubio nešto što se ne meri metrikama.
Slučajnost. . .
Nekada si slučajno nalazio ljude.
Slučajno blog.
Slučajno forum.
Slučajno muziku.
Slučajno tekst.
Danas gotovo sve prolazi kroz preporuku algoritma.
Internet postaje predvidiv. . .
A kultura nastaje upravo iz neočekivanih susreta.
Nekada smo svi čitali iste blogove.
Iste forume.
Iste portale.
Iste mailing liste. . .
Danas dva čoveka mogu provesti deset godina na internetu, a da se njihovi digitalni svetovi gotovo uopšte ne dodirnu.
To je potpuno nova pojava u istoriji medija. . .
Internet nije postao privatan zato što je nestalo ljudi.
Postao je privatan zato što se razgovor preselio iza vrata.
Nekada je bio na blogovima, forumima i javnim stranicama.
Danas je u WhatsApp grupama, Discord serverima, Telegram kanalima, Signal razgovorima i profilima vidljivim samo prijateljima.
Ironija je što ljudi danas možda razgovaraju više nego ikada.
Samo više ne razgovaraju javno.
Razgovor nije nestao.
Preselio se.
U male Viber grupe. . .
U privatne razgovore.
U zatvorene zajednice.
Internet nije utihnuo.
Samo je zatvorio vrata. . .
Možda internet neće nestati onog dana kada se ugasi poslednji server.
Možda će nestati mnogo ranije. . .
Onog dana kada više ne bude postojalo mesto na kome nepoznati ljudi mogu normalno da razgovaraju.
Serveri će i dalje raditi.
Optika će i dalje svetleti.
Algoritmi će i dalje neumorno preporučivati sadržaj.
Samo će javni trg ostati prazan. . .