Kad država otkrije algoritam
Asmongold sedi pred kamerom, gleda snimak i u jednom trenutku se zaustavlja.
„Wait, what the hell? What is this?“ . . .
Na ekranu je poruka YouTubea upućena britanskim kreatorima. Platforma ih poziva da reaguju na javnu konsultaciju britanske vlade pod nazivom „Watch This Space“, koja razmatra novu strategiju za medije. Među predlozima je i promena načina na koji se sadržaj otkriva na YouTubeu.
Tema konsultacije je nešto što zvuči krajnje birokratski i bezazleno: „prominence“, odnosno istaknutost sadržaja. U praksi, britanska vlada razmatra mogućnost da platforme kao što su YouTube i društvene mreže budu obavezane da obezbede veću vidljivost vestima javnih servisa i drugih „pouzdanih izvora“. Tu spadaju BBC, ITV, Channel 4 i drugi tradicionalni emiteri. . .
To nije Asmongoldova interpretacija niti Roganova teorija. To zaista piše u zvaničnom dokumentu britanske vlade objavljenom 23. juna 2026.
Suština je jednostavna. YouTube upozorava da bi takav sistem mogao da potisne nezavisne autore i usmeri publiku prema sadržajima koje korisnici sami možda ne bi izabrali . . .
Asmongold reaguje onako kako Asmongold reaguje. Pominje propagandu, Severnu Koreju, vladu koja ima puške i YouTube koji nema puške, pa zaključuje da tradicionalni mediji gube publiku i da država sada pokušava administrativno da ih vrati na vrh.
Ispod sve te predstave nalazi se jedno veoma ozbiljno pitanje.
Ako ljudi više ne biraju određeni medij, da li država ima pravo da naredi algoritmu da im ga ipak pokaže?
To je mnogo veća stvar nego što na prvi pogled izgleda. Ovde više ne govorimo o klasičnoj cenzuri. Niko ne mora da zabrani video. Ne mora da ugasi kanal. Ne mora da pošalje policiju niti cenzora sa pečatom i fasciklom.
Dovoljno je promeniti redosled. . .
Tvoj sadržaj i dalje postoji. Možeš da ga gledaš. Možeš da ga pošalješ prijatelju. Možeš da ga deliš koliko hoćeš.
Samo ga niko neće videti.
U drugom, mnogo dužem razgovoru kod Joea Rogana, britanski političar Rupert Lowe upravo zato napada BBC i druge velike britanske medije. Njegova tvrdnja je da su godinama nedovoljno izveštavali o skandalu organizovanih bandi koje su seksualno zlostavljale devojčice, kao i da su institucije izbegavale etničku i kulturnu dimenziju problema iz straha od optužbi za rasizam i zbog političkih interesa. . .
Lowe iznosi i veoma visoke procene broja žrtava koje nisu zvanično potvrđene i moraju se tretirati kao tvrdnje njegovog izveštaja, a ne kao nesporna činjenica. Ali za ovu priču nije ni presudno da li je Lowe u svemu u pravu.
Pitanje je mnogo jednostavnije. . .
Šta se događa ako država privilegovanu algoritamsku vidljivost da upravo medijima za koje veliki deo stanovništva smatra da su neke teme prećutali, umanjili ili jednostavno pogrešno predstavili?
Britanija više nije članica EU i nema direktnog pravnog prelivanja. Ali politički i regulatorni presedan svakako može da postoji. Ako jedna velika evropska država uspostavi princip da javni interes opravdava administrativno povećavanje vidljivosti određenih medija, pitanje više nije da li je tehnički moguće. . .
Pokazano je da jeste.
Sledeća rasprava biće samo ko zaslužuje privilegovanu vidljivost, pod kojim uslovima i ko pravi spisak „pouzdanih“.
I tu počinje pravi administrativni horor. . .
Jer „pouzdan izvor“ zvuči lepo dok ne pitaš ko ga je proglasio pouzdanim.
Kod nas već postoji regulator za elektronske medije. Zove se REM.
I ne vidim nikakvu prepreku da se jednog dana proširi njegova nadležnost ili napravi novi zakonski okvir po kojem bi se bavio i sadržajem na internetu. Ne mora čak ni da odlučuje šta sme da postoji. Dovoljno je da učestvuje u određivanju šta je pouzdan izvor, šta je sadržaj od javnog interesa i šta bi velike platforme trebalo da učine vidljivijim. . .
I sad dolazimo u Srbiju.
Vlast u Srbiji može da kontroliše televizije, nacionalne frekvencije, naslovne strane, kablovske operatere, lokalne medije i dobar deo klasične medijske infrastrukture. Ali nema stvarnu kontrolu nad algoritmima YouTubea, Facebooka, Instagrama, TikToka i drugih velikih platformi.
Na internetu izlaze N1, Nova, Danas, opozicioni mediji, studentski protesti, snimci sa ulice, nezavisni autori, anonimni nalozi, mimovi, komentari, lajvovi i sve ostalo što tradicionalna kontrola medija ne može jednostavno da ugasi telefonskim pozivom uredniku. . .
Danas može imati mali tiraž na kiosku, ali na internetu tekst može da vidi milion ljudi. Print je odavno izgubio tu bitku. Algoritam je postao nova trafika, samo što niko tačno ne zna ko određuje šta stoji u izlogu.
Ogromna je to rupa. . .
Možda poslednja.
Ako Britanija pronađe zakonski model kojim država može da utiče na to šta algoritam privileguje, teško mi je da poverujem da će taj model zauvek ostati britanska posebnost. Ne mora Britanija čak ni da bude članica Evropske unije. Dovoljno je da jednom bude prihvaćen princip da država, u ime javnog interesa, bezbednosti, pouzdanosti informacija ili zaštite demokratije, može da uređuje algoritamsku vidljivost. . .
Posle toga više se ne raspravlja da li država sme da utiče na algoritam.
Raspravlja se samo ko će biti na spisku pouzdanih.
A kad takav pravni alat jednom stigne do Srbije, nemam mnogo dileme šta će se dogoditi. Ne mora niko da zabrani N1. Ne mora da ugasi Novu. Ne mora da blokira studentski protest.
Dovoljno je da pouzdani izvori dobiju veću vidljivost. . .
Koji pouzdani izvori?
Pa, nadležno telo će utvrditi.
REM.
Pravilnik.
Savet.
Radna grupa.
Javna rasprava.
Radna grupa za unapređenje demokratske vidljivosti digitalnog sadržaja, sastavljena od jedanaest članova, tri sekretarice, dva državna sekretara i jednog čoveka koji nije pročitao dokument, ali je veoma iskusan.
I sve će biti potpuno legalno. . .
Ali postoji još jedan problem, možda i veći.
Čak i bez državne intervencije, javni prostor na internetu već se raspada.
Nije više ni bitno da li je tema Ćosić, patrijarh, politika, litijum, fudbal, vreme ili cena paradajza. Obrazac je uvek isti. Posle desetak komentara tema više ne postoji. Ostanu Vučić, Đilas, Tito, četnici, komunisti, NATO, Rusija, CIA, UDBA i jedan čovek koji piše velikim slovima jer smatra da time povećava dokaznu snagu argumenta. . .
Jedan piše da „đavo jaše“ popove. Drugi odgovara da bi „trebalo jahati popove“. Treći priziva „gnev Gospodnji“ nad onima koji ga kritikuju. Četvrti deli ljude na „komunjare“, „antisrpske sotone“, „izdajnike“, „ćacije“, „antihriste“. Peti govori o giljotini i vraćanju smrtne kazne. Posle deset minuta više niko ne razgovara ni o Crkvi, ni o veri, ni o državi.
Ostane samo navijanje. . .
I sve to ispod objave koja bi trebalo da govori o duhovnom autoritetu.
Teško je zamisliti verniju sliku interneta.
Ljudi raspravljaju o hrišćanskoj ljubavi, a svaka druga rečenica je uvreda ili prokletstvo.
Normalan čovek pročita nekoliko komentara i ode. . .
Ne zato što je izgubio raspravu.
Nego zato što je shvatio da rasprave nema.
Prvo ode pristojan čovek.
Onda ostanu profesionalni svađači. . .
Onda njihov odnos 200 prema 20 izgleda kao da predstavlja celo društvo.
Posle nekog vremena novi čovek uđe, pogleda pet minuta i kaže:
„Ovde su svi poludeli.“
I izađe. . .
To je pozitivan povratni ciklus. Nije potrebno nikakvo dodatno cenzurisanje. Sama dinamika prostora proizvede ishod.
Nekada su se moderisali komentari. Danas se ograničava ko uopšte može da komentariše. Zaključavaju se profili. Gase se stranice. Ljudi odlaze. Ne zato što su izgubili raspravu, nego zato što su izgubili veru da rasprava više može bilo šta da promeni.
Algoritam može da pojača buku, ali ne može da natera čoveka da ostane. . .
Kad normalni ljudi odu iz rasprave, ostanu samo oni kojima je svađa postala način života. Tada više nije problem algoritam. Problem je što je trg ostao prazan, a najglasniji izgledaju kao većina samo zato što su jedini ostali.
I onda se pojavljuje država. . .
Pogleda taj trg. Vidi ludilo, uvrede, lažne vesti, propagandu, manipulacije, botove, pretnje smrću i ljude koji već pet sati raspravljaju da li je Dositej Obradović bio strani plaćenik.
Država kaže da nešto mora da se uradi.
I jebiga, teško je čak reći da nije u pravu. . .
Evropska unija već reguliše velike platforme. Govori se o zaštiti maloletnika, dezinformacijama, štetnom sadržaju, stranim uticajima i odgovornosti algoritama.
Ali tu nastaje paradoks. . .
Što je javni prostor luđi, lakše je opravdati njegovu regulaciju.
Što ga više regulišeš, više normalnih ljudi gubi poverenje i odlazi u zatvorene grupe, privatne kanale i sopstvene informacione mehure.
Što više ljudi ode, javni prostor postaje još gori. . .
I onda traži još regulacije. I tako u krug.
Na kraju možeš dobiti dve stvarnosti.
Jednu zvaničnu, uređenu, proverenu i algoritamski istaknutu.
Drugu privatnu, fragmentisanu, punu istina, poluistina, glasina, ludila i snimaka iz treće ruke. . .
Između njih više nema razgovora.
Zato možda najveća opasnost nije u tome da država zabrani govor. To je stari model, grub i svima razumljiv.
Mnogo je zanimljiviji svet u kome sve smeš da kažeš, ali neko drugi odlučuje ko će te čuti. . .
A još je gori svet u kome su svi koji su imali nešto normalno da kažu već sami otišli.
Kad ljudi prestanu da govore, više ni ne moraš mnogo da regulišeš javni prostor.
Već se ispraznio sam.