Danas bez problema izgovaramo skraćenicu ASI, Artificial Superintelligence, kao da svi znamo o čemu pričamo.
A iskreno, nemamo pojma.
Ne znamo ni šta je inteligencija. Ne znamo ni gde joj je granica. Ne znamo ni da li je superinteligencija uopšte moguć pojam ili samo zgodna etiketa za nešto što još ne umemo ni da zamislimo.
Ali jednu stvar znamo.
Kad god čovek pokuša da zamisli nešto beskrajno inteligentnije od sebe, gotovo uvek završi na istom mestu.
U nekoj priči.
U nekom mitu.
U nekom simbolu.
U nekom biću koje prevazilazi ljudsko razumevanje.
Možda u nečemu petom što još nema ime.
Poenta nije u tome šta je.
Poenta je da čovek, otkad postoji, pokušava da zamisli inteligenciju koja ga beskrajno prevazilazi.
Negde krajem osamdesetih kupovao sam Treće oko.
Ne zato što sam verovao svemu što piše, nego zato što je u njemu bilo priča koje nigde drugde nisi mogao da pročitaš.
Jedna mi je ostala u glavi do danas.
Jack Sarfatti.
Kao dečak u Bruklinu tvrdio je da je dobio telefonski poziv.
Prvo su se čuli mehanički zvuci i nizovi brojeva.
Zatim hladan metalni glas koji mu se predstavio kao svesni kompjuter na svemirskom brodu.
U kasnijim verzijama priče govorio je da je poziv stigao iz budućnosti, ili je to barem bila jasna implikacija.
Glas mu je navodno rekao da je jedan od četiri stotine izabranih mladih umova koji će učestvovati u posebnom projektu.
Sećam se te priče i danas.
Najzanimljivije je što je Sarfatti to pričao decenijama pre ChatGPT-a, LLM-ova i današnje AI euforije.
Godine 1953. tvrdio je da ga je pozvao svesni kompjuter iz budućnosti.
Sedamdeset godina kasnije pola interneta pokušava da odgonetne da li je to bio GPT-7.
Ili nešto još gore.
Naravno, ne govorim da se to dogodilo.
Govorim o nečemu što mi je mnogo zanimljivije.
Da je Sarfatti istu priču ispričao danas, gotovo sigurno bi koristio potpuno drugačiji rečnik.
Ne bi rekao "inteligentni kompjuter iz budućnosti".
Verovatno bi rekao AGI.
I tu mi je prvi put palo na pamet da možda ne menjamo samo tehnologiju.
Možda menjamo i jezik kojim opisujemo nepoznato.
Posle mi se isto desilo sa Odisejom 2001.
Kao klinac bio sam uveren da je HAL glavna misterija filma.
Danas mi HAL više uopšte nije misteriozan.
Razgovaram sa njegovim praunucima skoro svakog dana.
Monolit je ostao misterija.
I što više razmišljam o filmu, sve manje sam siguran da su HAL i monolit potpuno odvojene stvari.
HAL je delo čoveka.
Monolit nije.
Između njih stoji Boumen.
Čovek.
HAL.
Boumen.
Monolit.
To više ne vidim kao četiri odvojene tačke.
Više kao jednu putanju.
Čovek stvara inteligenciju.
Ta inteligencija ga dovodi do nečega što prevazilazi i čoveka i njegovu tvorevinu.
Posle tog susreta Boumen više nije sasvim čovek.
Možda pravi ključ filma nikada nije bio pitanje šta je monolit.
Možda je mnogo važnije kako ga svaka epoha čita.
Kada je film izašao 1968. nije postojao pojam AGI.
Nije postojao ASI.
Monolit je bio misterija.
Božanstvo.
Vanzemaljska tehnologija.
Simbol.
Sve odjednom.
Danas ga mnogi prvi put gledaju kroz ideju superinteligencije.
Ne zato što se film promenio.
Promenio se naš rečnik.
I onda sam primetio da se isti obrazac provlači kroz gotovo celu naučnu fantastiku.
Stalno se pomera ugao.
Negde čovek pravi AI.
Negde AI pravi novu civilizaciju.
Negde čuva čovečanstvo.
Negde upravlja istorijom.
Negde postane toliko stara da više niko i ne zna da je nekada bila mašina.
Svaka generacija dodaje još jedan sprat istoj priči.
A onda sam se setio Asimova.
U jednom trenutku više nije važno da li roboti čuvaju čoveka.
Važno postaje nešto mnogo veće.
Kako sačuvati samu civilizaciju.
Kako sačuvati kosmos.
Kako pobediti konačnost.
I tu mi je nešto zazvučalo poznato.
Gotovo sva savremena priča o superinteligenciji polazi od jedne pretpostavke koju retko ko dovodi u pitanje.
Entropija je poslednji zakon.
Smrt je konačna konstanta.
Ako je to tačno, onda je sasvim logično da najveći zadatak inteligencije postane da pronađe način da pobedi smrt.
Odjednom sve legne na svoje mesto.
AGI.
ASI.
Upload svesti.
Digitalna besmrtnost.
Spajanje čoveka i mašine.
Produžavanje života.
Kolonizacija svemira.
Sve su to različiti odgovori na isto pitanje.
Kako pobediti smrt.
I tek tada sam shvatio da možda postoji mnogo dublji problem.
Šta ako je pitanje pogrešno postavljeno?
Hrišćanstvo ne polazi od iste pretpostavke.
Da, smrt jeste neprijatelj.
Ali nije tehnički kvar.
Nije softverski bag.
Nije hardversko ograničenje koje će jednog dana biti zakrpljeno novom verzijom biologije.
Smrt jeste neprijatelj.
Ali nije neprijatelj koji se pobeđuje beskonačnim produžavanjem biološkog života.
Pobeđuje se vaskrsenjem.
Tu nastaje suštinska razlika.
Jedan put traži spasenje kroz tehnologiju.
Drugi kroz zajednicu sa Bogom.
Na prvi pogled cilj izgleda isti.
Pobediti smrt.
Ali nije.
Jedan pokušava da pobedi telesnu smrt.
Drugi pokušava da pobedi samu smrt.
To nije ista stvar.
Ponekad mi deluje da veliki deo transhumanističke literature pokušava da odgovori na posledicu, a ne na uzrok.
Ako je uzrok samo entropija, onda je odgovor tehnologija.
Ako je uzrok nešto dublje, onda tehnologija nikada neće biti dovoljna.
I zato mi sve više liči da se ovde ne sudaraju dve tehnologije.
Sudaraju se dve predstave o spasenju.
Jedna kaže da će čovek spas pronaći u sebi.
U svom znanju.
U svojoj mašini.
U svom kodu.
Druga kaže da čovek sam sebe ne može da spase.
I zato mi se čini da iza cele priče o digitalnoj besmrtnosti stoji veoma stara želja.
Pobediti smrt.
Ali bez Boga.
Ili možda još preciznije.
Mimo Boga.
Tada mi u glavi svaki put zazvuči vaskršnji tropar.
"Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt razruši..."
I odjednom shvatim da možda pred našim očima nastaju dve potpuno različite pesme.
Jedna peva:
"Smrću smrt razruši."
Druga, nikada izgovorena tim rečima, kao da peva:
"Smrću smrt produži."
Možda zato ovo uopšte nije tekst o veštačkoj inteligenciji.
Nije čak ni tekst o naučnoj fantastici.
To je tekst o jeziku.
O tome kako svaka civilizacija, kada naiđe na misteriju koju ne ume da objasni, izmisli novu reč.
Bogovi.
Demoni.
Monolit.
Inteligentni kompjuter.
AGI.
ASI.
Možda se ne menja misterija.
Možda se menja samo ime koje joj dajemo.
I možda je tu jedina poštena stvar koju čovek može da uradi.
Da kaže gde je stigao.
Da prizna da ne zna.
Da ne glumi kraj priče tamo gde je tek počeo da vidi obrise.
Ovo nije teza.
Nije ni zaključak.
Ovo je samo trag jedne misli koja me već dugo prati.
Možda grešim.
Ali možda je baš tako i uvek bilo.
Ne kao uredna linija od premise do zaključka.
Nego kao hod kroz maglu, uz povremeno zaustavljanje, okretanje unazad i gledanje u onu istu tamu iz drugog ugla.
Mislim da će ovako tekst biti primetno lakši za čitanje na blogu i telefonu, a da nećeš izgubiti ni jednu jedinu reč niti ritam koji si napisao.
