Ako AI predstavljaš kao superinteligenciju, a istovremeno korisniku doziraš koliko može da joj pristupi, dobijaš prilično bizaran proizvod: „Izvolite Ajnštajna. Možete da razgovarate s njim, ali samo dok ne potrošite paket.“ Dobiješ model, pa mu odsečeš kontekst. Dobiješ reasoning, ali samo određenu količinu. Dobiješ memoriju, ali ne baš svu. Dobiješ alat, ali samo dok si na odgovarajućem planu. Dobiješ jači model, ali posle određenog broja poruka sistem te prebaci na slabiji. Nekada si plaćao računar, prostor na disku, protok, minute razgovora ili broj izvršenih operacija. Potrošio si gigabajt, potrošio si minut, izvršio si milion operacija. Kod AI-ja se granica pomera. Ne doziraš samo količinu obrade, nego koliko dugo korisnik sme da bude u kontaktu sa sistemom koji mu je predstavljen kao inteligencija.
Korisniku pritom nije naročito važno što je potrošio određeni broj tokena. Važno mu je što je usred problema izgubio isti model, isti kontekst ili isti nivo razmišljanja. To nije kao kada nestane prostora na disku. Više liči na to da ti neko usred razgovora kaže da je sagovorniku isteklo radno vreme. Interfejs ostane isti. Ista istorija razgovora, isti prozor, isti način na koji mu pišeš. Samo odjednom isti problem više ne možeš da rešiš na isti način. Model razmišlja kraće, vidi manje, pamti manje ili koristi nešto što je očigledno slabije. Spolja izgleda kao isti sistem. Iznutra si dobio drugu verziju njegovih sposobnosti. To je prilično nova vrsta tarifiranja.
Ne plaćaš više samo pristup modelu. Plaćaš koliko tog modela možeš da koristiš, koliko dugo možeš da zadržiš njegov kontekst, koliko računanja sme da potroši na tvoj problem, koje alate sme da pozove i koliko dugo može da ostane ista ona verzija sistema sa kojom si počeo razgovor. Drugim rečima, iznajmljuješ određeni nivo inteligencije. A kada ti usred rešavanja problema sistem kaže da si potrošio limit, ne nestaje ti internet. Ne nestane ti računar. Ne nestane ni sama usluga. Nestane ti određena sposobnost. Ako hoćeš da se vrati, pređi na Pro.
