ili kako te država pogleda pravo u zenicu. . .
Naleteo danas u arhivi na jedan stari GIF.
Naziv fajla mrtav ladan:
„Secanje – Bon za osnovne namirnice. 1994.”
I unutra The Dude iz The Big Lebowski gleda u papir i ne veruje šta vidi. Samo trepće. Onaj izraz lica kad čovek pokušava da procesira realnost, ali realnost odbija saradnju.
Bukvalno Balkan reaction image pre reaction image kulture.
I sad . . . problem je što taj GIF nije više meme.
To je istorijski dokument.
Jer ljudi danas kad čuju “bonovi”, zamišljaju nešto apstraktno. Kao crno-bele slike iz udžbenika. Malo redovi, malo inflacija, malo Dnevnik RTS, pa idemo dalje.
A zapravo je ceo taj period imao potpuno drugačiju fiziku realnosti.
Nije to bila samo nemaština.
Nego osećaj da se civilizacija raspada administrativno.
Papir više nije predstavljao vrednost.
Novac nije predstavljao vrednost.
Plate nisu predstavljale vrednost.
Cene nisu predstavljale vrednost.
Jedino što je imalo smisla je:
“Je l’ ima ulja kod C marketa?”
“Ko prima marke?”
“Je l’ radi benzinska?”
“Ko ima vezu za šećer?”
I onda država napravi BON.
Mali papir.
Administrativni origami očaja.
I taj papir ti bukvalno kaže:
“Evo matori . . . pošto ekonomija više ne postoji, sad ćemo da simuliramo ekonomiju kao školsku priredbu.”
I ljudi stvarno krenu sa bonovima po prodavnicama.
Normalno.
Jer čovek se navikne na sve.
To je možda i najjezivija osobina naše vrste.
Bukvalno zamisliš scenu:
Napolju magla.
Sivi sneg od pola centimetra.
Neko loži mokar ugalj.
Autobus 95 kasni 40 minuta.
Na trafici “Tempo” žvake na komad.
Neko nosi praznu flašu od koka-kole da sipa ulje.
U daljini ide neki raspali dizel autobus i ostavlja za sobom oblak čađi kao da NATO bombarduje Karaburmu preventivno iz budućnosti.
I onda čovek stoji u redu sa BONOM. . .
Ne stoji čak ni besan više.
Nego onako egzistencijalno umoran.
Kao sysadmin kad vidi:
EXT4-fs error
u 03:17.
A oko njega . . . potpuni audio pejzaž devedesetih.
Zeleni venac bruji kao pijani modem civilizacije.
“Kese torbe kese torbeee!”
“Marlboro marlboro!”
“Devize. . .devize. . .”
“Bato, daj neki dinaaar za lebac!”
I između toga ide autobus koji zvuči kao da mu je radilica izašla kroz haubu kod Brankovog mosta, a svi se ponašaju potpuno normalno.
To je najluđi deo. . .
I onda ciganka kod prolaza mrtva ladna dobacuje drugarici, gledajući neku ribu koja prolazi:
“Vidi ovu . . . mrtav qrac se diže na nju.”
Bez trunke blama.
Bez pauze.
Kao da čita kursnu listu Narodne banke.
I to je bio pravi jezik ulice tad.
Surov.
Spontan.
Poetičan na potpuno pogrešan način.
Jer život nije stao. . .
To je ono što mlađi danas teško kapiraju.
Nije postojala velika filmska muzika u pozadini.
Niko nije govorio:
“Živimo istoriju.”
Ne.
Ljudi su samo išli po hleb.
Pušili ispred dragstora.
Slušali radio na kasetofonu.
Raspravljali da li će biti restrikcija struje.
Neko lemio EI Niš pojačalo uz sveću jer je opet nestala struja.
Neko igrao Sega Mega Drive preko stabilizatora napona kao da pokreće CERN.
I civilizacija se raspadala . . . ali birokratija je opstajala.
To je možda najjača stvar Balkana.
Može da nestane država.
Može valuta da implodira.
Može pola infrastrukture da ode u tri lepe.
Ali negde sedi čovek sa fasciklom i kaže:
“Fali vam još jedan pečat.”
Fenomenološki gledano . . . Balkan nikad nije potpuno kolabirao jer ga održava improvizacija.
Mi smo kao stari UPS kome crkla elektronika, ali i dalje nekako pišti i drži server još 11 minuta.
Niko ne zna kako.
I zato je taj GIF genijalan.
Jer nije samo smešan.
To je kolektivni PTSD spakovan u 4 frejma.
The Dude gleda BON . . .
a iza njegovih očiju prolaze:
restrikcije
hiperinflacija
benzin u flašama od koka-kole
šećer iz Mađarske
tetka koja čuva marke u zamrzivaču
Radio Pingvin u 2 ujutru
miris memle u podrumu
devize kod hotela Moskva
i roditelji koji pokušavaju da deluju smireno dok računaju da li ima dovoljno za mleko.
A najjače od svega . . .
U toj raspadnutoj ekonomiji života je ipak bilo.
Ljudi su se smejali.
Muvali.
Tračarili.
Komentarisali ribe po ulici filozofskom ozbiljnošću antičkih mislilaca.
Neko nosi bon za ulje u džepu . . . a istovremeno se zaljubljuje kod Zelenjaka.
Bukvalno imaš osećaj da čovek poseduje neki ugrađeni daemon proces:
systemctl restart život.service
šta god da se desi.
I sad . . . 32 godine kasnije . . . čovek drži taj bon uramljen.
Kao sećanje. . .
Ne iz nostalgije.
Nego kao anti-motivacioni poster.
Da se ne zanesemo previše kad krenu moderne internet priče:
“brate samo mindset”
“investiraj u sebe”
“financial freedom”
“AI će promeniti sve”
A negde u fioci stoji BON i tiho šapuće:
“Civilizacija je mnogo tanja nego što mislite.”
I iskreno . . . možda bi svako trebalo da ima jedan uramljen bon u kući.
Pored rutera.
Da svetli kao lampica za realnost.