Napolju protest.
Doboši tuku . . .
neko urla “NISI NADLEŽAN” kroz megafon što krči ko radio iz devedesetih . . .
vuvuzele zavijaju . . .
one južnoafričke plastične sirene što zvuče kao roj besnih transformatora oko Marakane . . .
pištaljke . . .
neko dole lupa u šerpu kao da pokušava da popravi državu francuskim ključem.
A ja sedim unutra . . .
u polumraku monitora . . .
slušam Erika Vajnstina kako potpuno mirno objašnjava raspad nauke, string teoriju, Free Bird i zašto civilizacija više ne ume da sastavi samu sebe.
I najgore je što sve nekako ima smisla.
To je problem sa Erikom.
Čovek ne priča.
Čovek buši tunele.
Uđeš zbog fizike . . .
izađeš razmišljajući zašto rok muzika više nema dušu, zašto univerziteti liče na fabrike papira i zašto svi znaju svoj mali komad stvarnosti . . . a niko više ne vidi celinu.
Danas svi nešto znaju.
React.
AI prompting.
reels algoritam.
hedge fondove.
kvantnu gravitaciju.
optimizaciju dopamina uz subscription od 19.99.
Ali niko više ne ume da spoji tačke.
Civilizacija izgleda ko Linux bez dependency-ja . . .
sve nešto radi . . .
lampice trepere . . .
ali niko više nema pojma šta je zapravo sistem.
I možda baš zato Erik toliko pogađa ljude koji dugo sede za računarom . . .
one sa 97 otvorenih tabova . . .
što čitaju forume u 3:40 ujutru . . .
slušaju bluz dok nešto kompajliraju . . .
i osećaju da postoji neka skrivena nit između fizike, interneta, propagande, muzike, ekonomije i ljudske psihe.
A niko normalan više neće ni da pokuša da tu nit prati.
Erik pokušava.
Nekad omaši . . .
nekad pretera . . .
nekad zvuči kao čovek koji će za pet minuta krenuti da crta dijagrame po salveti u kafani kod železničke stanice.
Ali baš u tome ima nečeg strašno ljudskog.
Te bolesne potrebe da svet ipak nekako sastaviš u jednu celinu.
Ne kao feed.
Ne kao algoritam.
Ne kao isečene klipove od osam sekundi.
Nego kao nešto što još uvek ima smisao . . . makar negde duboko ispod svega.
Napolju masa urla.
Ono:
“VVVVVVVVVVVVVVVVVV”
kontinuirano . . .
duboko . . .
industrial horor.
Doboši tuku.
YouTube mi već nudi sledeći klip.
A Erik Vajnstin i dalje priča . . .
mirno . . .
kao čovek koji zna da se nešto veliko raspada . . .
ali još nije odustao da pokuša da objasni šta.