OVO je (bivši) predsednik. Švajcarski.
Didier Burkhalter. (Ne brushalter)
Ide čovek na posao. VOZOM….Ništa šofer. . .
Bez tri Audija i četiri lika sa vratovima kao TA peći.
I naravno da internet odmah ode u dve krajnosti:
jedni krenu da idealizuju Švajcarsku kao mitsku zemlju gde predsednici sami kupuju kifle i hrane labudove,
a drugi odmah kreću:
„To je demagogija.“
„Nije to baš tako.“
„Probaj ti bez obezbeđenja.“
„Ubili su Olofa Palmea.“
„Švajcarska ima svoje mračne strukture.“
„Vatikan.“
„Banke.“
„Neutralnost.“
„Sir sa rupama.“
Internet uvek uspe da od voza napravi metafizički problem.
Ali poenta nikad nije bila:
„Vidi kako je predsednik skroman.“
To je nivo Fejsbuk tetke koja deli slike Vladimira Putina kako hrani psa uz natpis:
PRAVI VOĐA VOLI ŽIVOTINJE. . .
Poenta je druga.
Jaka država je ona u kojoj sistem preživljava lošeg čoveka na vrhu.
Ne dobra osoba.
Ne harizmatični lider.
Ne „otac nacije“.
Nego dosadan, hladan, proceduralan sistem koji radi čak i kad je predsednik potpuno nebitan.
To je razlika. . .
U slabim državama sve zavisi od jednog čoveka.
Ako je lud, lud je i sistem.
Ako je sujetan, cela država postaje njegova psihološka radionica.
Ako ne spava, ne spava ni narod.
U jakim državama institucije imaju veću masu od političara.
Univerzitet traje duže od partije.
Sud traje duže od mandata.
Arhiva traje duže od govora.
A službenik je samo prolazna pojava koja privremeno sedi u kancelariji koju je neko drugi projektovao pre 120 godina.
To ne znači da su takve države moralno čiste.
Niti da nemaju duboke interese, bezbednosne strukture, bankarski uticaj ili geopolitičke igre.
Naravno da imaju. . .
Samo što ozbiljne države svoju moć ugrađuju u sistem, a ne u kult ličnosti.
I zato je pogrešno romantizovati voz.
Voz nije poenta. . .
Da sutra švajcarski predsednik ide helikopterom, suština bi ostala ista:
država neće kolabirati zbog njegovog ega.
To je ono što ljudi osećaju kad kažu:
„Voleo bih da ne znam ko nam je predsednik.“ . . .
Ne misle:
„Baš me briga za politiku.“
Nego:
„Voleo bih da mi život ne zavisi od raspoloženja jednog čoveka.“
Ogromna razlika.
Jer kad sistem funkcioniše:
struja radi i kad je ministar umoran,
sudija ostaje sudija i kad se promeni vlast,
most se ne raspadne jer je promenjena partija,
a zakon ne menja oblik kao plastelin svaki put kad neko vikne „istorijski trenutak“.
I da, bezbednost jeste realna stvar.
Naravno da postoje ludaci.
Naravno da ozbiljna funkcija nosi rizik.
Olof Palme i Anna Lindh su upravo dokaz da otvoreno društvo ima cenu.
Ali ni to ne pobija osnovnu ideju. . .
Nije cilj da predsednik ide sam po hleb.
Nije cilj ni da glumi običnog čoveka za kamere.
Cilj je da država ne postane religija jednog lica. . .
Jer kad politika postane pozorište ličnosti, narod počne da prati vođu kao influensera:
šta je rekao,
šta je obukao,
kako je seo,
šta je jeo,
da li je ljut,
da li je nasmejan,
da li je „poslao poruku“.
I onda država polako postane rijaliti sa nuklearnim potencijalom. . .
Ozbiljan sistem radi obrnuto:
političar je zamenjiv.
Procedura nije.
To je cela priča.
Ne romantika.
Ne demagogija.
Nego arhitektura države.
A to je mnogo dosadnija i mnogo ozbiljnija tema od voza u 7:14 za Bern. . .