FB je definitivno prs’o.
Na ekranu iskače prozor:
Kliknem.
Ne vodi me na objavu. Ne vodi me na komentar.
Vodi me u Comments Manager.
https://www.facebook.com/professional_dashboard/engagement/comments_manager/
Dakle nije „evo ljudi su ti nešto napisali“. Ne.
Imaš dashboard. Menadžer komentara. Kao da si došao u treću smenu u magacin. Ovde odgovori ovom. Ovde ovom. Ovde imaš još sedam neobrađenih komentara. Požuri, pada engagement.
Još samo da uvedu karticu za prijavu na posao i pauzu za doručak.
Ako već radim po normi, neka me lepo plate po odgovorenom komentaru.
Nije više dovoljno da napišeš nešto. Nije dovoljno ni da ljudi to pročitaju. Sada mora da se održava mašina. Komentar na komentar. Odgovor na odgovor. Reakcija na reakciju. Ako se ništa ne vrti, algoritam smatra da se ništa nije dogodilo.
Najluđe od svega je što ovo više nije neka teorija o algoritmu. Piše ti crno na belo. „Reply now.“ „Join the conversation.“ „You have comments waiting.“
Kao digitalni poslovođa koji obilazi halu i proverava ko kasni sa normom.
Znači nije više društvena mreža. Otvara se dashboard. Kao da sam upravo seo u kancelariju i uključio CRM.
Lepo vaspitano, gotovo brižno.
Nije više dovoljno što mi algoritam svaki dan istovari deset kila govana na naslovnu. Neke svađe iz Perua, tetku iz Kanzasa koja deli motivacione citate polugola samo u ćebetu, petnaest AI slika svetaca sa šest prstiju i ostale govnarije što se izlivaju kao iz septičke jame.
Ne.
Sad mi još komanduje.
„Reply now.“
„Odgovori.“
„Ljudi čekaju.“
Ma čekaju malo morgen.
Ne moram nikome da odgovorim. Nikad. Ni jednom u životu. Odgovoriću kome ja hoću, kad ja hoću i ako sam raspoložen. Ako nisam, neka čeka do Drugog dolaska.
A ne da mi neki robot broji odgovore pa odlučuje da li sam „dobar kreator“, da li sam dovoljno društven i da li zaslužujem da budem vidljiv.
M… ma MRŠ bre.
Š… šta je sledeće?
„Danas niste ostavili dovoljno srca na objavama mačaka nepoznatih ljudi. Vaš društveni učinak je pao za 17%.“
Nek se nose i oni i Cukerberg.
Gledam ispod. Ljudi se već međusobno časte svim i svačim, a Facebook smatra da je baš sad pravi trenutak da se uključim.
Zapravo, nije problem taj prozor.
Problem je što je Facebook prestao da krije kako razmišlja.
Godinama smo znali da algoritam voli komentare, odgovore, reakcije i rasprave. Sada je to dobilo interfejs. Lep dashboard. Menadžer komentara. Red čekanja.
Kao da sam došao na posao.
Ovde odgovori ovom.
Ovde ovom.
Ovde imaš još sedam neobrađenih komentara.
Požuri. Pada engagement.
Još samo da uvedu karticu za prijavu na posao i pauzu za doručak.
Ako već radim po normi, neka me lepo plate po odgovorenom komentaru.
Najgore je što ovo nije samo za jedan profil. Imaš profil. Imaš jednu stranicu. Dve. Tri. Četiri. Svaka ima svoj Professional Dashboard. Svaka ima svoje notifikacije. Svaka traži pažnju. Svaka alarmira da negde neko čeka odgovor.
To više nije društvena mreža. To je radno mesto bez ugovora o radu.
Od društvene mreže napraviš dispečerski centar.
U jednom tabu čeka komentar na profilu. U drugom stranica. U trećem druga stranica. U četvrtom treća. Samo očekujem da mi iskoči tiket sa prioritetom HIGH i rokom za rešavanje.
Više ne vodiš profil.
Vodiš korisničku podršku za samog sebe.
To mi je možda i najluđi deo cele priče. Društvena mreža polako prestaje da bude mesto gde nešto napišeš, pa ako neko odgovori, lepo. Ako ne odgovori, opet lepo.
Sada treba da održavaš mašinu u pogonu. Komentar na komentar. Odgovor na odgovor. Reakcija na reakciju. Kao da algoritam ne meri šta si napisao nego koliko si puta pritisnuo „Reply“.
Ćutanje više nije opcija. Ćutanje je loša metrika.
A meni je baš obrnuto.
Ako imam šta da kažem, reći ću.
Ako nemam, neću.
Ne treba mi digitalni poslovođa da mi objašnjava da kasnim sa normom odgovaranja. Zato što ovo nije fabrika šrafova.
Ili… izgleda da polako postaje.