Gasite bojler dok dišete.
Punite telefon samo kad duva košava i tarifa oseti sažaljenje.
Skupljajte kese.
Kesu u kesi u kesi, to ti je već porodično stablo.
Perite foliju od kačkavalja ko hirurg instrumente posle transplantacije.
Koristite isti čaj tri puta.
Treći put već ima ukus razočaranja i radničkog saveta iz 1990.
Ne palite velika svetla.
Ne palite mala svetla.
Sedite mirno da sijalica ne pomisli da ima svrhu.
Ne otvarajte rernu bez potrebe.
Ne stojte pored radijatora dugo, upija čovek toplotu.
Ne dišite duboko zimi.
To je već luksuz.
Udahneš jednom jače, EPS negde zapišti ko modem iz 2004.
I tako . . .
godinama.
Stežeš kaiš toliko dugo
da na kraju više ne znaš
da l’ štediš pare
ili pokušavaš da se administrativno smanjiš kao čovek.
Da budeš manji potrošač kiseonika.
Manji korisnik prostora.
Manji problem.
Kreneš da gasiš svetlo i za sobom i ispred sebe.
Hodaš kroz stan ko monah energetskog razreda D.
Frižider bruji ko poslednji transformator u Černobilju,
a ti ga slušaš noću i misliš:
dobro je . . . živ je još.
I možda jednog dana,
posle decenije racionalnog postojanja,
uspeš da skupiš dovoljno
za benzin,
dve šelne,
strujnu letvu bez kabla,
ali ne i za kabl.
Pa ona stoji tako na polici
mesecima.
Nova.
Nekorišćena.
Ko spomenik optimizmu i odloženoj funkcionalnosti.
Pored pola rolnice izolir trake
koju čuvaš “za nešto ozbiljno”,
tri tiplova nepoznatog porekla,
i jednog šrafa što stoji u fioci još od Tadića
a niko ne zna od čega je
ali “može da zatreba”.
To su ti naše balkanske relikvije.
Sveti ostaci propalih popravki.
Fioka puna metalnih arheoloških nalaza i nervnih slomova.
A onda sediš u polumraku.
Pašteta.
Kašika.
Hleb koji se savija ko poreski obveznik.
RTS šušti iz susedne sobe
ko aparat za održavanje države na životu.
Negde komšija kašlje pušačkim kašljem tranzicije.
Lift ne radi od bombardovanja ili od juče, niko više nije siguran.
Na terasi visi trenerka koja pamti tri vlasti i dva NATO narativa.
I slušaš ekonomskog analitičara
u sakou boje kancelarijske tuge
i kravati od čistog PINK optimizma
kako objašnjava:
“Mladi danas imaju problem sa očekivanjima.
Hoće odmah kvalitet života.”
A iza njega ona famozna pametna tabla.
Flomasteri.
Grafikoni.
Rast.
BDP.
Strelice idu nagore ko da smo Singapur sa pljeskavicama.
U tom trenutku negde kaplje slavina. . .
Tik.
Tik.
Tik.
Ko kinesko mučenje za srednju klasu.
Ko metronom propadanja.
Ko poslednji takt himne budžetskog realizma. . .
I cela zgrada ćuti,
svako u svom malom budžetskom akvarijumu,
u tom kolektivnom terarijumu za tiho preživljavanje,
gde ljudi otvaraju frižider više iz nade nego iz gladi.
Negde neko mota produžni izolirkom umesto da kupi novi.
Negde baba čuva teglu od kafe jer “može nešto unutra”.
Negde čovek gleda račun za struju
ko MRI snimak sopstvene budućnosti. . .
A država meri potrošnju vode,
struje,
kvadrata,
udisaja,
dok narod polako prelazi u tečno stanje. . .
Kap po kap.
Račun po račun.
Akcija po akcija.
I na kraju više ni ne živiš.
Nego lagano isparavaš kroz mesečne rate i sijalicu od 9W. . . .