Generacijska podela je otišla predaleko, pa hajde da je prevedemo kako treba.
Bumeri = Propadajci
Sve je propalo.
Država. Muzika. Paradajz. Komšiluk.
Ali opet ustaju u šest ujutru i nose dve gajbe uz stepenice bez reči.
Tiha generacija = Preživari
Ćute i rade ceo svoj život.
Znaju da poprave slavinu, zamene osigurač i prežive rat bez podkasta o duševnom miru.
Ikseri = Mešači
Mešaju Prodigy, politiku, heljdu i kasete.
Generacija koja zna i kako se premotava traka olovkom i kako se piše opravdanje za školu rukom.
Milenijalci = Delioci
Ne prodaju drogu nego savete.
„Pet načina da zavoliš sebe.“
„Jutarnje navike uspešnih ljudi.“
Sve nešto dele: mišljenja, preporuke, traume i linkove ka proizvodima.
Zumeri = Seckaši
Sve im je isečeno.
Pažnja. Rečenice. Emocije.
Pričaju u klipovima od sedam sekundi.
Ako nešto traje duže od minut, deluje im kao dokumentarac o austrougarskoj.
Alfici = Svetlopisci
Sve slikaju.
Ništa ne pamte.
Ako nema slike, kao da se nije ni desilo.
Prvo kadar, pa tek onda osećanje.
Betici = Bebari
Još u probnoj verziji života.
Roditelji ih vode kroz svaki korak kao kroz uputstvo za veš mašinu.
Dete ima četiri godine, a već ima bolji raspored od direktora pošte.
A mi . . . ništa od toga nismo.
Sedimo između epoha kao stari računar koji još radi iako svi tvrde da je odavno za otpad.
Punjač od Nokije u jednoj fioci.
Šrafovi „koji će možda zatrebati“.
Kutija kablova za uređaje koji više ne postoje.
Tri neotvorena pisma poreske uprave.
Ne bacamo ništa.
Jer negde duboko još verujemo da će baš taj kabl iz 2008. jednog dana zatrebati. . .
I nekako . . . uvek završi tako da zatreba.
U kesi od WinWin-a.
U kutiji od modema.
Ispod daljinskog koji ne radi od 2016.
Mrtav ladan.
To nije godište.
To je operativni sistem.
Mentalni sklop čoveka koji je:
preživeo državu u više formata,
pet provajdera i dva forumaška rata oko toga da li kabl menja zvuk,
radio kad nema papira,
radio kad papira ima previše,
radio kad je pečat bio okrugao,
radio kad više nije okrugao,
i razvio onu posebnu balkansku administrativnu zen filozofiju:
„Samo polako.
Sve postoji negde.“
„Vi ne možete toliko malo da me platite koliko ja mogu malo da radim.“
To su ljudi koji imaju unutrašnji arhivski server i dušu od registratora sa metalnim ivicama.
I zato je smešno da ljudi pokušavaju da se uguraju u generacijske fioke.
I negde pred spavanje stojiš tako u hodniku sa tim adapterom u ruci . . .
I shvatiš da pola života provodimo održavajući u životu živote koje je ostatak sveta već precrtao.
Uređaje.
Gradove.
Ljude.
Sebe.
Kao da je neko našao izgubljeno poglavlje iz „Enciklopedije naroda i običaja digitalnog Balkana“. . .