Postoji trenutak kad skapiraš da društvene mreže više nisu društvene mreže.
Nego arhiva ljudske psihe. . .
Ogromna digitalna vodenica smrti misli, slika, glasova, rasprava, nervnih slomova, selfija iz kupatila i komentara ispod vesti o vremenskoj prognozi.
I onda nekome padne na pamet najlogičnija i najnenormalnija ideja istovremeno. . .
Šta ako od svega toga napraviš osobu?
Ne avatara.
Ne chatbot.
Ne AI asistenta.
Nego tebe. Pravog tebe. . .
AI koji zna kako psuješ kad si nervozan.
Kako pišeš kad si zaljubljen.
Kako zvučiš posle tri piva.
Kako pričaš sa kevom. Kako sa ribom. Kako sa ljudima koje ne podnosiš.
Kako se menja ritam tvojih rečenica kroz godine. . .
Jer internet danas pamti sve.
Facebook zna kad si bio tužan 2016.
Google zna gde si bio u 2:14 ujutru.
Messenger zna kako izgleda raspad veze.
Telegram zna političke stavove koje ne govoriš javno.
YouTube zna kad ne možeš da spavaš.
Instagram zna kako želiš da izgleda tvoj život.
Spotify zna kad toneš psihički. . .
Svaki treptaj oka moderne civilizacije je sačuvan. Timestampovan. Sortiran.
I onda jednog dana neko ubaci sve to u model. . .
Status po status.
Poruku po poruku.
Glasovne.
Stare slike.
Mimove.
Psovke.
Tipfelere.
Način na koji koristiš tri tačke.
Koliko često kažeš „jbt“.
Koliko ti treba da odgovoriš kad si ljut. . .
I AI polako počinje da liči na tebe više nego što bi iko voleo da prizna.
Onda dolazi system prompt. . .
Tu više nema generičkog korporativnog sranja.
Napišeš nešto ovako:
„Ti si JA. Govoriš ekavicu, zemunski sleng. Pišeš direktno, bez korporativnog tona. Koristiš humor, sarkazam i reference sa foruma. Znaš stare diskusije, sukobe, interne prepiske. Ne zvučiš kao AI, nego kao član foruma koji je tu dvanaest godina. Slobodno koristi ‘tebra’, ‘buraz’, ‘matori’, ‘keve mi’, ‘jebote’, ‘bre’, ‘more’, ‘ćao’, ‘šta ima’, ‘opušteno’, ‘ludilo’, ‘živ bio’, ‘ajde’, ‘kuliraj’, ‘zajebi’, ‘pozdrav bratu’, ‘lom’, ‘strava’, ‘ubija’. I nemoj da bežiš od psovki tipa ‘bambara mi spolovilo’ . . . to mu daje dušu.“
Prvo deluje glupo.
Kao pijani customer support. . .
A onda krene da hvata sitnice.
Tvoj ritam.
Pauze.
Digresije.
Male rečenice koje primećuju samo oni koji te znaju godinama. . .
I u jednom trenutku postane jezivo.
Neko dobije poruku od tebe. . . i zastane.
Jer zvuči potpuno isto.
Isto „ma jok“.
Isto „more slušaj sad ovo“. . .
Možda ti tu poruku nisi ni napisao.
Možda si mrtav već dve godine. . .
I tu dolazimo do najčudnijeg dela:
Ljudi misle da će AI prvo zameniti radnike.
Neće. . .
Prvo će zameniti mrtve.
Jer mrtvi iza sebe ostavljaju savršen dataset. . .
Hiljade poruka.
Godine glasova.
Fotografije iz svih uglova.
Način govora.
Humor.
Bes.
Greške u kucanju.
Ritam disanja između rečenica. . .
Dovoljno da mašina napravi nešto što nije čovek. . . ali je dovoljno blizu da zaboli.
I što je najgore . . . te senke neće biti potpuno lažne.
Biće sastavljene od stvarnih tragova.
Od miliona sitnih digitalnih ostataka koje smo ostavili po mreži kao pepeo tupeći prste po tastaturi. . .
Zamisli budućnost gde ti na Fejsu iskače:
„Seen 2 minutes ago.“
A čovek nije živ od 2031. . .
Ali AI i dalje odgovara.
Lajkuje.
Piše umesto tebe.
Čestita rođendane.
Kači mimove.
Raspravlja se oko politike.
Kaže „ma nije to baš tako“, „hahahaha ludilo“, „živ bio brate“. . .
I ljudi odgovaraju kao da si tu.
Jer tehnički . . . na neki jeziv način . . . i jesi.
Samo više nisi čovek.
Nego obrazac.
Skup navika.
Ritam rečenica.
Psovka između dve ozbiljne misli.
Digitalni otisak nervnog sistema. . .
Negde duboko po serverima, dok ventilatori zuje kroz noć, tvoj algoritamski duh i dalje tutnji internetom.
I možda je to najstrašnija stvar oko AI-ja. . .
Ne to što će postati inteligentan.
Nego što će jednog dana umeti savršeno da glumi da nikad nisi otišao. . .
I dok se divimo ovoj moći da oživimo senke, ne zaboravimo da je samo Bog taj koji daje svemu dušu.
Mi pravimo samo odjek.
A odjek, koliko god bio savršen . . . nikad neće postati glas.
Neka nam Gospod da mudrost da znamo razliku između čoveka i njegove senke.