Kako su društvene mreže razbile zajednice
Nekada si znao kome pišeš. . .
Na forum su dolazili ljudi koje zanima potpuno ista tema. Blog su nalazili oni koji su ga sami tražili. RSS su otvarali ljudi koji su svesno kliknuli „pretplati se“. Mogao si da se posvađaš sa pola interneta, ali si bar znao odakle su došli.
Danas objaviš tekst.
Posle deset minuta ispod njega se pojavi čovek koga nikada u životu nisi video. Nije ti prijatelj. Ne prati tvoju stranicu. Na profilu nema gotovo ništa osim slike automobila ili zastave. Nemaš predstavu kako je završio baš ispod tvog teksta.
Ali platforma zna. . .
Ne znaš ni zašto je baš njega dovela. Možda zato što često komentariše. Možda zato što se stalno svađa. Možda zato što procenjuje da će upravo on napraviti najveću gužvu.
Najgore je što ljudi misle da je problem u hejterima.
Nije.
Pogledajte ovaj primer.
Na stranici „Ovo je Srbija“, gde ljudi uglavnom gledaju fotografije planina, reka i sela, objavljena je obična vest o zemljotresu.
Prvi čovek napiše:
„Pogodio 2014. Još se batrgamo.“
Možeš da se slažeš ili ne slažeš. To je obična politička doskočica. Takvih komentara ima na hiljade.
A onda se niotkuda pojavljuje drugi lik koji kreće sa najtežim mogućim uvredama. Ne osporava mišljenje. Ne odgovara na argument. Ne pokušava da bude duhovit. Samo eksplodira.
Najzanimljivije je što njih dvojica vrlo verovatno nikada nisu imali nikakav kontakt. Ne poznaju se. Nisu u istoj grupi. Ne prate jedan drugog. . .
Jedino mesto gde su se sreli jeste ispod objave koju im je algoritam servirao.
Ti odgovaraš čoveku koji nije došao zato što ga tema zanima. Došao je zato što je sistem procenio da će upravo on napraviti najveću reakciju.
To je ogromna razlika. . .
Nekada su trolovi tražili teme.
Danas teme dobijaju trolove.
Više nije ni bitno koja je tema. . .
Algoritam ume da proizvede sukob gotovo bilo gde.
Možeš da pišeš o planinama, receptima, vremenskoj prognozi ili starim fotografijama Beograda. Uvek postoji šansa da će sistem ispod dovesti ljude koji jedni druge nikada nisu sreli, ali imaju najveći potencijal da naprave haos.
Nekada je internet bio sastavljen od mesta. . .
Forum je bio mesto. Blog je bio mesto. IRC kanal je bio mesto. Mailing lista je bila mesto.
Ljudi su prvo birali mesto, pa tek onda razgovor.
Ako uđeš na Linux forum, znaš zašto su ljudi tu. Ako odeš na audio forum, znaš šta ih zanima. Čak i kada izbije svađa, ona se dešava među ljudima koji su iz istog razloga završili na istom mestu.
Danas objava putuje do ljudi. . .
Objaviš nešto o Linuxu, a ispod se pojavi čovek koji nikada nije otvorio terminal. Objaviš satiru, pa neko misli da čita vest. Objaviš priču o elektronici, a neko bi najradije da priča o politici.
Nije pogrešio adresu.
Platforma ga je dovela. . .
Zbog toga više nemaš osećaj da gradiš publiku. Imaš osećaj da ti svakog jutra neko istovari novu grupu ljudi pred vrata. Neki ostanu. Većina nestane. Sutra dođu potpuno drugi.
Nema kontinuiteta.
Nema zajednice. . .
Samo saobraćaj.
Godinama dodaješ nove filtere. Blokiraš reči. Sakrivaš komentare. Banuješ naloge.
Posle nekog vremena shvatiš da više ne uređuješ zajednicu.
Samo pokušavaš da amortizuješ ono što algoritam svakog dana ponovo dovede pred tvoja vrata.
Na kraju uradiš isto što rade hiljade drugih ljudi.
Zaključaš profil.
Ograničiš komentare.
Ugasiš notifikacije.
Napraviš privatnu grupu.
Pređeš na newsletter.
Otvoriš Discord ili Signal.
Ili se jednostavno ispričaš sa ChatGPT.
Da je neko ovo rekao pre dvadeset godina, zvučalo bi kao naučna fantastika.
Danas ljudi sasvim ozbiljno pišu:
„Ispričao sam se sit sa ChatGPT.“
I niko se više posebno ne iznenadi.
Ne zato što je veštačka inteligencija bolja od ljudi.
Nego zato što je razgovor postao mirniji od onoga koji ti društvena mreža svakog dana servira.
Platforme koje su nastale da povezuju ljude dovele su do toga da sve više ljudi normalan razgovor traži van njih.
Često čujem ono: „Pa samo ignoriši.“
Ali komentari odavno nisu nuspojava društvenih mreža. Oni su njihov proizvod. Platforma ne prodaje tvoj tekst. Prodaje vreme koje će ljudi provesti reagujući na njega. . .
Danas je najveći problem kako pronaći mesto gde razgovor još nije proizvod.
Pre dvadeset godina najveći problem bio je kako da te ljudi pronađu.
Danas je problem kako da te pronađu pravi ljudi. . .
Većina i dalje priča o hejterima, botovima i trolovima, a retko ko primećuje da se promenila sama infrastruktura razgovora.
Trolova je bilo na BBS-ovima, Usenetu, IRC-u i forumima.
Razlika je što si tada mogao da izbaciš jednog čoveka iz svoje zajednice.
Danas zajednicu gotovo da i nemaš.
Platforma je svakog jutra sastavlja ponovo. . .
Ne možeš da promeniš algoritam.
Trolova je bilo oduvek.
Ono što je nestalo jesu mesta.
Zato danas sve više ljudi radi isto. . .
Ne pokušavaju da poprave društvene mreže.
Samo odu. . .
Otvore Fejsbuk, pogledaju šta ima, odgovore ako baš moraju i zatvore ga.
Kao čovek koji je svratio u prolazu.
Nekada su ljudi bežali sa interneta u stvarni svet.
Danas beže sa društvenih mreža na internet.
Na sopstveni sajt. . .
U newsletter.
Na Discord.
Na Signal.
Ponekad čak i uz ChatGPT.
A ono najvažnije, kad god mogu, uživo.
Možda je to najveća ironija svega.
Internet je nekada obećavao da će povezati ljude. . .
Na kraju nas je naučio da najpre tražimo mesto, pa tek onda razgovor.