Svake godine pred Božić i Novu godinu iz podruma interneta izlazi ista rasprava. Julijanski ili Milankovićev. Stari ili novi. Tradicija ili modernizacija. Dovoljno je da neko pomene kalendar pa da se pojave stručnjaci za astronomiju, teologiju, geopolitiku, nacionalni identitet i budućnost čovečanstva.
Priča sama po sebi nije nova. Nova su samo godišnja doba u kojima se ponavlja.
Ono što je zanimljivo jeste da se skoro niko ne pita kako smo uopšte stigli do ove rasprave.
Ako ćemo pošteno, priča ne počinje ni 1923. godine, ni Milankovićem, ni Julijem Cezarom, ni papom Grgurom.
Srbi nisu imali poseban kalendar koji bi zamenjivao vizantijski. Koristili su isti crkveni sistem računanja vremena kao i ostatak pravoslavnog sveta. Ali su imali sopstveni narodni način doživljavanja vremena, sa lokalnim nazivima meseci, praznicima, sezonskim običajima i ritmom života koji nije nastao u carskim kancelarijama Carigrada.
Godine su se brojale po vizantijskoj eri, od Stvaranja sveta, koje je računato na 5508. godinu pre Hrista. Tako je, recimo, Smederevska tvrđava završena 6938. godine, što odgovara 1430. godini po današnjem računanju vremena. Na srednjovekovnim poveljama i natpisima ne nalazimo iste brojeve koje danas koristimo.
Uz crkveni kalendar postojao je i narodni mesečoslov, duboko povezan sa prirodom, poljoprivredom, praznicima i godišnjim dobima. U različitim krajevima postojali su različiti nazivi meseci. Januar je mogao biti Koledar ili Sečko, februar Sečanj, mart Derikoža ili Ožujak, april Travanj, maj Cvetanj, jun Trešnjar, jul Žetvar, avgust Gumnik, septembar Grozdober, oktobar Listopad, novembar Studen ili Mrkšin, decembar Prosinac ili Koledar.
Vizantija je davala brojeve i crkveni poredak, ali je narod godini davao lice.
Godina se nije doživljavala kao niz brojeva u tabeli nego kao živi ciklus. Đurđevdan je označavao ulazak u leto, Mitrovdan ulazak u zimu. Preobraženje je bio trenutak kada se, po narodnom verovanju, „menjaju gora i voda“. Vreme nije bilo odvojeno od čoveka, rada, useva, praznika i vere. Nije služilo samo za merenje nego i za orijentaciju u svetu.
Drugim rečima, nije postojao jedan kalendar nego čitav ekosistem vremena.
Onda dolaze vekovi pod Osmanlijama.
Država nestaje.
Dvor nestaje.
Administracija nestaje.
Arhive gore.
Povelje trunu.
Ostaju crkva, manastiri, običaj i narodna memorija.
U takvim okolnostima Julijanski kalendar postaje jedan od retkih preživelih kontinuiteta sa starim svetom. Ne zato što je bio posebno srpski nego zato što je bio crkveni.
Kada Srbija početkom XIX veka počinje da obnavlja svoju državnost, najveći deo starog sistema računanja vremena već je odavno iščezao iz svakodnevnog života.
Vizantijska era odlazi u istoriju.
Narodni nazivi meseci preživljavaju još neko vreme po selima i u govoru.
Administracija traži jedinstven sistem.
Tako Julijanski kalendar ostaje poslednji veliki komad starog sveta koji uspeva da pređe prag modernog doba.
Onda dolazi moderna država.
Dositej, Vuk, knez Miloš i generacije školovane u Beču, Pešti, Petrogradu i Parizu imaju isti problem:
Kako od sveta manastira, nahija i lokalnih običaja napraviti modernu administraciju.
Tada kreće standardizacija svega.
Jezika.
Pravopisa.
Mera.
Novca.
Školstva.
Administracije.
Pa i vremena.
Nije kalendar nestao zato što ga je neko mrzeo.
Moderna država jednostavno ne podnosi mnogo paralelnih sistema.
Poreski službenik ne može da radi po jednom kalendaru, trgovac po drugom, sud po trećem, a vojska po četvrtom.
Dovoljno je pomenuti Vuka Karadžića pa se otvara još jedan paralelni univerzum.
Tamo Vuk nije reformator jezika nego agent, mason, austrijski projekat, ruski projekat ili sve navedeno istovremeno. U zavisnosti od autora, radio je za Beč, Petrograd, Vatikan, Iluminate i mesnu zajednicu Tršić. Čovek je navodno radio za toliko centara moći da ostaje misterija kada je stigao da napiše ijednu knjigu.
Zanimljivo je što se i ovde rasprava brzo udalji od jezika.
Krene od jednog slova, a završi kod masona, geopolitičkih centara moći i sudbine čovečanstva.
Kao i kod kalendara, posle nekoliko minuta više niko ne priča o temi.
Priča se o identitetu.
Kalendar i azbuka samo posluže kao zgodna autobuska stanica na kojoj teorije zavere presedaju za večnost.
Možda kalendar nije menjan da bi se stvorila Jugoslavija, ali je pripadao istom istorijskom procesu.
Moderna država tražila je zajedničke institucije, zajedničke zakone, zajedničko školstvo i zajednički način računanja vremena.
Kalendar nije bio uzrok promena.
Bio je deo mnogo šire transformacije kojom je Srbija izlazila iz osmanskog sveta i ulazila u evropski politički i kulturni prostor.
Istovremeno, ideja jugoslovenstva nije nastala iz kalendara ni iz pravopisa. Ali je rasla u istom istorijskom trenutku i iz sličnog duha vremena. Ako veruješ da više pokrajina, plemena, dijalekata i istorijskih iskustava treba pretvoriti u jednu modernu naciju, onda prirodno želiš i zajedničke institucije, zajedničke škole, zajedničke zakone i zajednički kalendar.
Zato je pomalo paradoksalno kada se danas Julijanski kalendar predstavlja kao poslednji bedem nekakve iskonske autentičnosti. Najveći raskid sa starim srpskim poimanjem vremena dogodio se mnogo pre Milankovića, mnogo pre komunista, pa čak i mnogo pre Jugoslavije. Dogodio se onda kada smo odlučili da postanemo moderna država.
Kasnije država prelazi na gregorijanski kalendar za građansku upotrebu.
Crkva ostaje na Julijanskom.
Zatim se pojavljuje Milutin Milanković i pravi reformisani Julijanski kalendar, precizniji čak i od gregorijanskog.
Deo pravoslavnog sveta ga prihvata.
Deo ne prihvata.
I evo nas sto godina kasnije.
Paradoks je što se rasprava o promeni crkvenog kalendara često vodi među ljudima kojima kalendar tokom ostatka godine igra vrlo malu ulogu.
Čak i kada bi sutra neko odlučio da Srpska pravoslavna crkva pređe na Milankovićev kalendar, za većinu ljudi svakodnevni život ostao bi uglavnom nepromenjen.
Tu dolazimo do jednog zanimljivog pitanja.
Zašto Sveta Gora i dalje koristi stari kalendar?
Jedan odgovor glasi: zbog tradicije.
Ali postoji i dublji odgovor.
Za teologe i monahe razlozi su pre svega liturgijski i crkveni. Ali iz ugla savremenog čoveka nije teško primetiti i jednu širu simboliku.
Van tržišta.
Van produktivnosti.
Van progresa kao ideologije.
Stari kalendar je na neki način asketski izbor. Odbijanje da se vreme svede isključivo na preciznu meru. Podsećanje da čovek nije mašina za proizvodnju rezultata. Da postoji vreme koje nije podređeno berzi, KPI tabelama, marketingu i rastu BDP-a.
To ne znači da je stari kalendar naučno tačniji.
To znači da njegovi branioci često ne brane astronomiju nego pogled na svet.
A onda pogledamo Kineze.
Kina koristi svoj tradicionalni kalendar za praznike, običaje i identitet. Istovremeno koristi gregorijanski za međunarodnu trgovinu, nauku i poslovanje.
Niko ozbiljan ne tvrdi da kineski svemirski program kasni zato što Kinezi slave Lunarnu novu godinu.
Njihov tradicionalni kalendar nije prepreka razvoju.
Prepreka razvoju nikada nije bio kalendar.
Prepreka su zabetonirani mozgovi koji sopstvene neuspehe pokušavaju da objasne lošim brojanjem dana.
Zato mi se čini da se kod nas već dugo ne raspravlja o kalendaru.
Raspravlja se o identitetu.
O tradiciji.
O tome šta zadržati, a šta odbaciti.
O tome da li je čovek biće vere, potrošnje ili navike.
O tome gde pripada.
O tome da li pripada.
O tome da li smo narod koji se seća ili narod koji imitira.
O tome da li smo Vizantija, Evropa, Balkan, Jugoslavija ili nešto peto.
Možda je zato rasprava o kalendaru toliko uporna. Već više od jednog veka mi zapravo ne raspravljamo o astronomiji. Raspravljamo o tome ko smo.
Menjaju se generacije, države, zastave i ideologije, ali spor ostaje isti. Samo menja kostime.
Nekada se vodio oko jezika.
Nekada oko pisma.
Nekada oko kralja i republike.
Nekada oko Jugoslavije.
Danas oko kalendara.
A sutra će oko nečeg drugog.
Kao da se ispod cele priče već dugo ne nalazi pitanje datuma nego pitanje identiteta.
I možda baš zato taj spor nikada ne prestaje.
Jer ljudi retko ratuju oko kalendara.
Ali vrlo često ratuju oko predstave o sebi.
Ljubav bez istine je šlajm.
Istina bez ljubavi je pendrek.
Hristos drži oba.
Kad jedno fali, rađa se ili nasilje ili praznina.
Kod nas trenutno nasilje vozi u kružnom toku, praznina drži megafon, a ostatak naroda se svađa oko datuma dok semafor misli da je narodna vojska.