Sedim danas u kafani,
ono standardno:
dve kafe za stolom stoje već sat vremena,
TV nakačen gore u ćošku klimav,
preko ekrana mili muva kao da i ona prati vesti,
konobar briše istu čašu po petnaesti put,
za susednim stolom neki lik objašnjava geopolitiku
kao da mu NATO drži rezervni ključ od podruma. . .
Na televizoru vest:
uhapsili nekog glavonju iz policije.
I sad očekuješ:
muk,
nevericu,
ono:
“AU JBT”
“PA ČEKAJ KAKO SAD OVO”
“PA ZAR JE MOGUĆE”
Ništa.
Jedan matorac samo otpije pivo i kaže:
“Ma daaaaj . . . to je samo predstava za narod.
Malo će da ga razvlače po televiziji i posle ništa.
Kad je neko ovde od tih velikih ikad odgovarao?”
Drugi odmah klima glavom:
“Pa naravno. Sve je to ista ekipa.”
Treći ubacuje:
“Ma njih drže stranci. Ne može kod nas niko toliki da padne bez dozvole.”
I za pet minuta
već smo stigli do CIA,
Vatikana,
masona,
Rusa,
Kine,
duboke države,
i naravno do toga kako je Srbija bila četvrta vojna sila sveta
dok nas nisu uništili jer smo bili pretnja globalizmu
i Novom svetskom poretku.
U tom trenutku jedan za stolom poče histerično da se smeje,
razvukao kez ko pečena svinjska glavudža.
Konobar prebaci kanal na utakmicu.
Neko opsuje sudiju.
Muva i dalje mili. . .
sad preko lica fudbalera.
I život ide dalje.
I to je možda najjeziviji deo cele priče.
Ne to što su nam kriminalci u institucijama.
Nego što više niko nije ni šokiran.
Kod nas ni skandal više ne proizvodi skandal.
Samo novu teoriju zavere.
Jer je nekako lakše verovati da Srbijom upravljaju masoni,
CIA,
Vatikan,
kemtrejlsi,
reptili iz podzemnih tunela ispod Kalemegdana. . .
nego prihvatiti mnogo goru mogućnost:
da smo se kao društvo toliko raspali. . .
da nas više ni lopovluk,
ni nasilje,
ni veze mafije i države,
ni kriminal
više ni ne iznenađuju.
Navikli smo se.
Ko na vlagu u ćošku stana.
Samo živiš s njom. . .