Sedim ispred Filozofskog fakulteta, čekam sina da mu se završi predavanje. Klinci izlaze napolje u talasima. Neko nosi Platona pod miškom, neko matchu od 600 dinara, neko viče:
“vidimo se na plenumu”. . .
I gledam ih tako . . . i razmišljam kako se kod nas društveni i psihološki procesi nikad ne odvijaju linearno nego simultano, slojevito i često kontradiktorno . . . kao kad otvoriš staro pojačalo pa shvatiš da ne zuji jedan kondenzator nego cela topologija polako ulazi u stanje gde bi i Sokrat spustio lemilicu, pogledao u daljinu i rekao:
“znam da ništa ne znam . . . ali ovo masu vuče negde u kratak spoj.”
Prvi sloj je moralni narcizam.
To je ono kad čovek više ne želi da promeni realnost nego da dokaže da je moralno čistiji od drugih učesnika. Nije cilj:
“ajde da sklonimo mafiju”,
nego:
“da se zna da sam JA prvi primetio problematičan tvit studenta treće godine geografije”.
Internet je to pretvorio u olimpijsku disciplinu. Mikro-lov na greške.
Kao QA tester za ljudsku dušu. Samo bez plate i bez žene. I onda pola interneta danima analizira klinca
koji hekla ćilime, kao da je ručni rad infiltracija strane agenture. . .
Drugi sloj je trauma nemoći.
Kad dugo živiš u sistemu gde ništa ne zavisi od tebe, mozak počne da traži iluziju kontrole kroz sitne analize. Zato ljudi seciraju rečenice, zareze, simbole, boje zastava, šta je neko rekao 2018. u podcastu kod lika što drži kriptomenjačnicu i prodaje whey.
Jer ako ne možeš da kontrolišeš državu, kontrolišeš narativ.
Balkanski čovek kad izgubi institucije postane forenzičar tvitova.
Treći sloj je strah od pripadanja.
To je baš srpska neuroza. Ljudi žele promenu, ali se užasavaju da budu deo mase koja možda ispadne naivna. Ovde je najveći horor:
“šta ako ispadnem glup pred društvom”.
Zato svi drže ironičnu distancu. Kao:
“ma jesam protiv vlasti ALI DA SE OGRADIM”.
To ti je ono kafansko:
“nisam ja za njega, daleko bilo, nego eto kažem…”
Večiti escape hatch. Psihološki UPS uređaj za ego.
Četvrti sloj je zavisnost od konflikta.
Društvene mreže su ljudima spržile dopamin. Više ne osećaju zadovoljstvo kroz rešavanje problema nego kroz mikro-svađu. Organizam traži novu dozu indignacije kao nekad nikotin posle bureka.
Čovek otvara telefon ujutru kao radnik EPS-a razvodnu tablu:
“da vidimo gde danas varniči”.
Peti sloj je srpska inteligencija kao subkultura samouništenja.
Ovde postoji tradicija da se svaka potencijalna alternativa prvo analitički rastranžira dok ne ostane samo kostur i dva eseja u Peščaniku. Ljudi imaju gotovo erotski odnos prema razočaranju.
Ako nešto deluje zdravo i spontano, odmah kreće:
“čekaj . . . nije moguće . . . gde je prevara?”
Jer nas je istorija naučila da iza svake bine stoji ili DB ili investitor iz Dubaija sa PDF prezentacijom.
I naravno . . . da budem pošten prema sebi, i ja isto serem ko foka kad pišem. Krene čovek sa:
“ajde da podržimo nešto makar okvirno normalno”,
a završi u manifestu o psihologiji opozicije, DB arhetipovima, raspadu javnog jezika i metafizici komentara ispod N1 klipa.
Jer internet kod nas nije više samo mesto komunikacije. To je kolektivna grupna terapija ljudi koji odbijaju da priznaju da su na grupnoj terapiji.
I onda dobiješ taj sumanuti spoj:
ljudi koji realno žele isto,
ali međusobno komuniciraju kao maintainteri posvađanih open-source projekata pred gašenje servera.
Niko neće da bude “koristan idiot”.
Pa svi završe kao beskorisni geniji u komentarima.
I tu je možda najveća tragedija interneta kod nas:
ogroman broj veoma inteligentnih ljudi koristi mozak kao alat za preventivno obesmišljavanje svega živog.
Kao da postoji kolektivni refleks:
“ako nešto možda može da uspe . . .
brzo zovi najpametnije da objasne zašto neće.”
Tu ima neka naša stara bolest.
Inteligencija kao sistem za rano upozoravanje protiv nade.