Postoji trenutak kad društvo više ne liči na zajednicu nego na hodnik pun zatvorenih vrata.
I svi nekako hodaju sporije.
Tiše. To je onaj mimohod o kome priča Radovan III.
I niko više nije siguran da li sme normalno da hoda.
Kao da i cipele moraju da traže dozvolu za zvuk.
Najjezivija stvar nikad nije sama smena.
Nego obrazac.
Jer kod nas sve prvo počne sa:
“Ma nije to ništa.”
Pa:
“nije politički”.
Pa:
“nije lično”.
Pa:
“to je samo zbog reda”.
A red na Balkanu misteriozno često završi tako što ljudi gledaju u pod dok pričaju i procenjuju koliko glasno smeju da postoje.
Čim nešto “nema veze sa politikom”, znaš da je politika već stigla, pojela meze, namestila televizor i pita ima li još kafe.
To ti je kao kad u server sali osetiš da je nešto elektronski riknulo, a neko mrtav ladan kaže:
“Ma radi još.”
Radi.
I ventilator pred riknjavanje radi.
I Titanik je radio.
Sve radi dok odjednom ne proradi mnogo brže nego što treba.
Najtužnije je što čovek danas nekad piše kao srednjovekovni monah koji krije poruku između redova da ga ne bi spalili zajedno sa pergamentom.
Ne smeš ime.
Ne smeš funkciju.
Ne smeš ni ogradu da pomeneš ako je ograda pogrešnog čoveka.
Pa onda pišeš ovako:
“U jedno vreme, u zemlji umornih ljudi, jedan domaćin otvori vrata putnicima.
I mnogi mu to ne oprostiše.”
I svi razumeju bez prevoda.
Jer ovaj narod već vekovima govori u polutonovima.
Nama je metafora postala rezervni jezik za preživljavanje.
Danas sam jednom čoveku rekao:
“Ćaci.”
On meni rekao da sam štrokader i ustaša.
Baš se potrudio.
Posle deset minuta obojica stojimo kod semafora.
On nosi kese iz Maksija.
Kiša pada.
Upalilo se zeleno.
Mahnuli jedan drugom.
Nasmejali se ko debili.
I tu shvatiš nešto važno.
Štrokaderi se gotive sa ćacijima i ustašama.
Partizanovcima.
Zvezdašima.
Ljudima koji jedu burek sa sirom i ljudima koji zbog toga pišu ratne manifeste.
I možda je baš to jedina stvar koja ovu zemlju još drži.
Jer ovde se ljudi posvađaju oko svega.
Politike.
Vakcina.
Rusije.
Kosmosa.
Punjača.
I toga da li burek može sa sirom. . .
A opet nekako umeju da prepoznaju gladnog, promrzlog i umornog čoveka.
Zato posebno zaboli kad gostoprimstvo postane sumnjiva osobina.
Kad otvaranje vrata počne da izgleda kao incident.
Kad tišina počne da se prodaje kao mudrost.
I čovek onda samo sedi uveče.
I misli:
Ako smo došli dotle da je opasno biti domaćin putnicima . . .
onda mrak odavno nije napolju.
Nego unutra.
Samo smo kasno primetili da više niko ne traži prekidač.