Pre neki dan naleteh na status čoveka koji pominje Kanadu, ženu, sina, oca od devedeset godina.
Ništa posebno.
Takvih statusa internet proizvede nekoliko miliona dnevno.
Ali negde u komentaru čovek usput napiše:
„Ja sam u Beogradu i čuvam čaleta dok je živ. Sutra će moj sin da čuva mene kad se vratim iz Kanade da umrem u Srbiji.“
A onda u sledećem statusu:
„Živela Srbija. Kosovo je Srbija. Ja među svojim Srbima.“
I u tri rečenice čovek opiše celu srpsku migracionu politiku od 1968. do 2125. godine.
Nije država.
Nije ekonomija.
Nije ideologija.
Nego distribuirani sistem za negu roditelja sa geografskom redundansom.
Jedan sin u Kanadi.
Jedan roditelj u Srbiji.
Periodična sinhronizacija za slavu, sahranu i zamenu zimskih guma.
Mi smo verovatno jedini narod koji masovno odlazi iz zemlje da bi jednog dana mogao da se vrati u nju i umre.
Čovek zapravo opisuje porodični RAID niz.
Kad jedan disk ostari, drugi se vraća iz Toronta da preuzme podatke.
Tu sam pukao. . .
Jer zvuči kao da je čovek upravo završio migracionu, demografsku i metafizičku analizu Balkana, pogledao oko sebe, video šestoro rođaka za stolom i zaključio:
„Sistem radi kako je projektovan.“
Nije komentar.
To je log fajl jednog naroda. . . .
[1934] deda čuva pradedu
[1972] ćale čuva dedu
[2026] ja čuvam ćaleta
[2058] sin čuva mene
[2091] unuk čuva sina
STATUS: operational
LOCATION: Srbija
UPTIME: 600+ godina
KNOWN ISSUES:
* omladina u Kanadi
* roditelji u Srbiji
* smrt podržana od prve verzije sistema
Kosovo = Srbija
I najgore od svega. . .
čovek verovatno nije hteo da napiše ništa duboko.
Samo je usput opisao jednu od najstarijih aplikacija koja još radi na Balkanu.
Porodica 1.0.
Ponekad baguje.
Često puca pod opterećenjem.
Dokumentacija ne postoji.
Originalni autori su odavno nedostupni.
Održavanje je prepušteno korisnicima.
Nema testnog okruženja.
Sve izmene se rade direktno na produkciji.
Incident response se sastoji od kafe, rakije i rečenice:
„Videćemo nekako.“
Ali sistem nekako i dalje radi.
Generaciju za generacijom.
I niko se ne usuđuje da ga ugasi.
Jer niko nema bekap.
A možda je upravo to bekap.
Možda bekap nije negde sa strane.
Možda je ugrađen u samu arhitekturu.
Deda u sinu.
Sin u unuku.
Imena u imenima.
Priče u pričama.
Jedan čovek ode, drugi nastavi da nosi iste fotografije, iste recepte, iste svađe, iste slave, iste ključeve od kuće koju niko nije hteo da proda. . .
Kao neki beskrajni proces koji se restartuje na novom hardveru.
I svaki put izgleda malo drugačije.
A opet prepoznatljivo isto.
Zato me je možda i pogodio taj komentar.
Jer je zvučao kao obična rečenica čoveka koji sedi u Beogradu i čuva starog oca. . .
A u stvari je bio statusni izveštaj sistema koji radi vekovima.
Bez strategije.
Bez plana.
Bez centralne administracije.
Na čistom inatu, ljubavi, navici i osećaju dužnosti koji niko nikad nije uspeo da formalizuje.
I za divno čudo…
još uvek nije pao.