U pet popodne redakcija izgleda sasvim normalno.
Nekoliko monitora.
Otvoreni tabovi.
Telefoni na punjačima.
Klima koja duva jače nego što bi trebalo. . .
Na stolu pored tastature stoji kafa koja se odavno ohladila.
Niko je ne dira.
Nekada je kafa bila radni alat.
Sediš sat vremena sa nekim, ćutiš, slušaš i dobiješ pola priče.
Ponekad ni toliko. . .
Ponekad samo jednu rečenicu zbog koje sutradan kreneš na sasvim drugu stranu grada.
Danas je kafa uglavnom dekoracija koja se hladi pored tastature.
Podsetnik da u ovoj prostoriji više niko nema vremena da sedne sa živim čovekom.
Vest stiže. . .
Neko je preuzima.
Skraćuje naslov.
Dodaje fotografiju.
Objavljuje.
Za nekoliko minuta stiže sledeća.
Pa sledeća.
Pa sledeća.
Sve funkcioniše.
Bar tako izgleda.
Pre nekoliko godina neko je u redakciji tražio broj telefona čoveka koji je godinama pratio gradsku upravu.
Nije bio poznat.
Nije imao publiku.
Nije osvajao nagrade.
Bio je samo onaj koji je uvek znao koga treba pozvati.
Znao je portira koji otključava zadnji ulaz posle radnog vremena.
Sekretaricu koja pamti raspored bolje od bilo kog kalendara.
Vozača koji čuje šta se priča na zadnjem sedištu.
Kafedžiju preko puta opštine koja sluša sve što se šapuće za šankom. . .
Znao je ko sa kim ne razgovara već treću godinu.
Ko se sa kim posvađao.
Ko je prestao da dolazi na sastanke.
Ko će prvi saznati kada nešto krene po zlu.
Taj čovek nije skupljao informacije. . .
On je bio način na koji su one putovale.
Nekada bi zazvonio telefon.
„Dođi za pola sata.“
To je bilo sve.
Bez objašnjenja.
Bez poruke.
Bez mejla.
Sedneš u autobus, pređeš pola grada i završiš u zadimljenoj kafani sa čovekom koga nikada ranije nisi video.
Posle sat vremena imaš priču.
Ili nemaš. . .
Ali znaš nešto više nego kada si krenuo.
Neko je tražio njegov broj.
Niko ga nije imao.
Neko je rekao da je otišao pre nekoliko godina.
Drugi da je u penziji.
Treći nije bio siguran ni kako se zvao.
Tema je završena za manje od minuta.
Stigla je nova vest.
Posao je nastavljen.
Nekada je najveći problem bio kako da dođeš do čoveka.
Danas je najveći problem kako da stigneš do pažnje. . .
Nekada se lutalo po hodnicima.
Danas se luta kroz tabove.
Nekada si mogao da izgubiš ceo dan jureći jednu informaciju.
Danas možeš da provedeš ceo dan ne napuštajući istu stolicu.
Dobri novinari su vremenom nosili nešto što je teško opisati.
Nije baš znanje.
Nije ni iskustvo.
Više neka vrsta orijentacije.
Kao kada uđeš u nepoznat grad i posle nekoliko dana već znaš kojom ulicom ne treba da ideš.
Osećaj gde treba da kopaš kada svi govore isto.
Kome da postaviš još jedno pitanje.
Ko previše priča.
Ko priča premalo.
Ko krije nešto važno iza savršeno pripremljenih rečenica.
Takve stvari nisu stajale u bazama podataka.
Nisu mogle da se eksportuju.
Nisu se prenosile kroz sistematizacije radnih mesta.
Skupljale su se godinama. . .
Pa nestajale za jednu penziju.
Ili jednu reorganizaciju.
Ili jedan otkaz koji je u tabeli izgledao sasvim razumno.
Postoje zgrade koje i dalje imaju portirnicu.
Samo više nema portira.
Ostalo je staklo.
Ostala je sijalica.
Ostao je natpis.
Postoje železničke stanice kroz koje više ne prolaze vozovi.
Pošte bez pisama.
Video-klubovi pretvoreni u menjačnice. . .
Kafane pune ljudi koji sede za istim stolom i razgovaraju sa nekim drugim.
Oblik ostane.
Nešto važnije ode. . .
To je možda najčudniji način na koji stvari nestaju.
Ne sruše se.
Ne izgore.
Ne zatvore se.
Samo nastave da postoje dovoljno dugo da niko ne primeti kada je ono najvažnije već otišlo.
Danas možeš da dobiješ odgovor za nekoliko sekundi.
Nekada si morao da pronađeš čoveka.
To nisu iste stvari. . .
Ne možeš da dobiješ broj telefona čoveka koji je otišao u penziju pre šest godina i nikome nije palo na pamet da ga sačuva.
Niti objašnjenje zašto je kafedžija preko puta opštine jednog jutra prestao da dolazi.
Ne možeš da pitaš sistem kada je poslednji put neko zaista seo i saslušao čoveka pre nego što je napisao priču.
Takve stvari retko ostavljaju trag.
U pet popodne redakcija i dalje izgleda sasvim normalno.
Monitori svetle.
Telefoni se pune.
Klima duva.
Neko završava tekst.
Neko objavljuje.
Sve funkcioniše.
Bar tako izgleda.
Na stolu pored tastature stoji kafa koja se odavno ohladila. . .
Niko je ne dira.
Neko je tražio njegov broj.
Niko ga nije imao.
Vest je ipak objavljena. . .