Nekad je postojao jedan veliki uređaj koji objašnjava sve.
Bio je ogroman. Tajan. Nalazio se negde daleko. Na Aljasci.
Uvek dovoljno daleko da prosečan čovek ne može da ga vidi, a dovoljno blizu da može da bude kriv za sve.
Ako pada kiša, uređaj.
Ako je suša, uređaj.
Ako si nervozan, uređaj.
Ako komšija glasa drugačije, uređaj.
Ako pukne veza, uređaj.
Ako izgubiš izbore, uređaj.
Postojala je izvesna uteha u tome.
Svet je bio komplikovan, ali objašnjenje je bilo jednostavno.
Negde postoji antena.
Negde postoji dugme.
Negde postoji čovek koji zna šta radi.
Danas je situacija mnogo ozbiljnija.
Danas više nije potreban jedan veliki uređaj.
Danas sve zrači.
Relikvije zrače.
EXPO zrači.
Beograd na vodi zrači.
Metro zrači.
Sat na Trgu zrači.
Peticije zrače.
Šesticije zrače još jače. . .
Profesori zrače.
Studenti zrače.
Ćaci zrače.
Patrijaršija zrači.
Nevladine organizacije zrače.
Televizije zrače.
Žvala zrači.
Jutjub kanali zrače.
Komentari zrače.
Vremenske prognoze zrače.
Tviter nalozi zrače.
Fejsbuk grupe zrače.
Telegram kanali zrače.
Podkasti zrače.
Čak i ljudi koji upozoravaju na zračenje zrače.
Ovaj tekst zrači. . .
Ova rečenica zrači.
Ukoliko osećate peckanje u predelu političkih uverenja, udaljite se od izvora i konsultujte komentare.
Ako si stigao dovde, verovatno već osećaš prve simptome.
Nije više pitanje da li nešto postoji nego da li emituje.
U zavisnosti od političke orijentacije menja se samo talasna dužina.
Proces je uglavnom isti.
Prvo se pojavi nejasan osećaj da se nešto čudno dešava.
Onda se pronađe objekat.
Onda se pronađe lokacija.
Onda se ispostavi da lokacija nije tačna.
Onda se pronađe nova lokacija.
Onda se pronađe još pet lokacija.
Onda teorija evoluira.
Jer teorije danas imaju jednu zanimljivu osobinu.
Nikada ne umiru.
Nekada su ideje morale da prežive sudar sa stvarnošću.
Danas samo promene adresu.
Teorija se nikad ne povlači.
Samo menja IP adresu.
U jednom smislu HAARP je potpuno nestao.
U drugom smislu pobedio je.
Nekada je za svaku pojavu bio potreban jedan tajni objekat na Aljasci.
Danas svako političko pleme ima svoj HAARP.
Neko ga vidi u medijima.
Neko u univerzitetima.
Neko u Crkvi.
Neko u nevladinim organizacijama.
Neko u vlasti.
Neko u opoziciji.
Neko u algoritmu.
Neko u milijarderima.
Neko u studentima.
Neko u penzionerima.
Samo se menja lokacija antene.
Potreba ostaje ista.
Jer mnogo je prijatnije verovati da negde postoji komandna tabla nego prihvatiti da se društva često kreću pod uticajem miliona sitnih odluka, strahova, želja, sujeta, navika i gluposti koje niko ne kontroliše do kraja.
Zbog toga je poslednjih godina formirano više stručnih tela koja pokušavaju da pronađu glavni izvor uticaja na društvo.
Rezultati su skromni.
Jedna komisija je zaključila da se centar nalazi u EXPO kompleksu.
Druga da se nalazi u relikvijama.
Treća da se nalazi u medijima.
Četvrta da se nalazi u obrazovnom sistemu.
Peta je saopštila da ne može da radi jer su članovi komisije pod uticajem.
Šesta je zaključila da je pod uticajem i prethodnih pet komisija.
Sedma je otvorila Telegram kanal.
Nakon višegodišnjeg istraživanja stručnjaci su došli do zabrinjavajućeg otkrića.
Ne postoji jedan centar.
Postoje milioni.
Svaki građanin poseduje sopstveni prenosni uređaj za prijem, obradu, pojačavanje i emitovanje uticaja.
Uređaj se nalazi između dva uveta.
Radi neprekidno.
Ne zahteva registraciju.
Ne podleže tehničkom pregledu.
Može da primi jednu informaciju, pretvori je u deset novih, prosledi ih dalje i nakon toga bude potpuno siguran da nikada nije bio pod uticajem.
To je verovatno najstabilnija infrastruktura u Srbiji.
Ne nestaje kada padne sneg.
Ne nestaje kada nestane struja.
Ne nestaje ni kada nestanu činjenice.
U međuvremenu je došlo i do zanimljivog tehnološkog napretka.
Jednom su čak održani hologramski protesti.
Okupljanje je bilo zabranjeno.
Ljudi su zato poslali holograme.
Tela su ostala kod kuće.
Na ulicu su izašle projekcije.
Demonstranti od svetlosti.
Transparenti od piksela.
Politički aktivizam u formatu video fajla.
Mnogi su tada mislili da je to neobičan eksperiment.
Danas više ne deluje tako neobično.
Polako se stvara armija ljudi koja nema potrebu da bude fizički prisutna.
Ni da koristi previše jezika.
Komunikacija se seli u stikere.
U emotikone.
U reakcije.
U dugmad.
U peticije.
U profile.
U kratke poruke koje putuju brže nego misao koja ih je proizvela.
Nekada si morao da odeš na trg.
Danas je dovoljno da klikneš.
Nekada si morao da razgovaraš.
Danas možeš da odgovoriš sličicom vatrice.
Nekada si morao da napišeš argument.
Danas je dovoljno da ostaviš besnu facu.
Kako mreža promeni algoritam, tako se promeni raspoloženje.
Kako aplikacija promeni preporuku, tako se promeni tema.
Kako ekran promeni ritam, tako se promeni i čovek.
I onda se pojavi neko ko objašnjava da je problem u jednoj velikoj anteni.
A možda je najveći trik bio upravo u tome.
Da nas godinama uče da tražimo jedan centar.
Jednu antenu.
Jedan odašiljač.
Jedan komandni pult.
Jer dok svi gledaju ka horizontu tražeći veliki uređaj koji upravlja svetom, niko ne obraća pažnju na milione malih uređaja koji to rade sasvim dobro.
Besplatno.
Dobrovoljno.
Dvadeset četiri sata dnevno.
Potraga za glavnim odašiljačem se nastavlja.
Za sada su pronađeni samo korisnici.
I svaki od njih tvrdi da signal dolazi od nekog drugog.