Pre dvadesetak dana napisao sam tekst „Propo“.
Nisam tada znao da će nekoliko nedelja kasnije izaći prvi trejler za Nolanovu „The Odyssey“. Još manje sam očekivao da će mi jedan sasvim običan YouTube video pokazati da se taj obrazac već pretvorio u svakodnevicu. . .
Video se zove „The whole internet rejected this..“ na kanalu Asmongold Clips.
Pomislim da će čovek analizirati trejler.
Neće. . .
Pusti nekoliko scena. Pročita tekst koji se pojavljuje na ekranu. Pogleda odnos lajkova i dislajkova. A onda ode u komentare.
I tu zapravo počinje sadržaj.
U jednom trenutku pominje objašnjenje koje se godinama pojavljuje kad god publika masovno odbaci neki veliki projekat.
Botovi.
Koordinisana kampanja.
Review bombing.
Organizovano rušenje.
Zastane. . .
Pa kaže otprilike:
„Čekaj malo. . . pričamo o više od dvesta šezdeset hiljada negativnih reakcija. U nekom trenutku moraš da prihvatiš mogućnost da se velikom broju ljudi jednostavno ne dopada ono što vidi.“
Nije rekao da kampanje ne postoje.
Naravno da postoje. . .
Internet je pun botova, brigadinga i organizovanih akcija.
Ali postoji trenutak kada objašnjenje mora da bude veće od pojave koju pokušava da objasni. Ako svaku masovnu reakciju objasniš istom pričom, onda više nisi objasnio ništa.
I tada mi je sinulo zašto mi je ceo video toliko poznat.
Nisam gledao video o Nolanu. . .
Nisam čak gledao ni video o trejleru.
Gledao sam video o komentarima ispod trejlera.
I to mi u jednom trenutku više nije bilo nimalo čudno.
Zamisli da nekome 2005. objasniš sledeće.
„Izašao je novi Nolan.“
„Super.“
„Nisam gledao trejler.“
„Dobro.“
„Nisam čitao kritike.“
„Dobro.“
„Gledao sam dvadeset minuta čoveka koji čita komentare ljudi koji su gledali trejler.“
Pogledao bi te kao da si poludeo.
Danas od toga nastaju videi sa milionima pregleda.
To nije mala promena formata. . .
To je promena načina na koji internet proizvodi kulturne događaje.
U „Propo“ sam pokušao da opišem jednu jednostavnu ideju. Internet više ne čeka delo. Oko svakog velikog filma, igre ili serije nastaje drugo delo. Nekada čak zanimljivije od originala.
Jer ovo nije počelo sa Nolanom.
Nije počelo juče.
Ovo traje najmanje deset godina. . .
Sećam se vremena kada su velike studije, filmski kritičari i veliki mediji imali gotovo neupitan kulturni autoritet.
Ako se publici nešto nije sviđalo, odgovor je uglavnom bio spreman.
„Ne razumete.“
„To su predrasude.“
„To je review bombing.“
„To je glasna manjina.“
I to je dugo prolazilo.
Svaki novi slučaj posmatran je kao izolovan incident.
Ali internet ima jednu osobinu koju često zaboravljamo.
On pamti.
Ne kao čovek.
Kao baza podataka.
Internet više nema amneziju.
Ima istoriju.
Samo što je ne pišu istoričari.
Pišu je komentari. . .
Zato danas niko ne ocenjuje samo ono što vidi.
Ocenjuje i ono što očekuje da će videti.
U tome je možda najveća razlika u odnosu na internet od pre deset godina.
Nekada je trejler bio najava filma.
Danas je postao test poverenja. . .
Svaki novi slučaj ostaje upisan pored prethodnog.
Posle deset godina ljudi više ne gledaju jedan film.
Svaki novi film ulazi u razgovor sa svim prethodnim.
Posle deset godina niko više ne ulazi u bioskop sa praznim hard diskom. . .
U glavi već nosi deset prethodnih filmova, deset razočaranja i deset rasprava koje nikada nisu ni bile o filmu.
Posle deset godina „woke“ više nije samo politička tema.
Za veliki deo publike postao je mentalna prečica.
Ne mora više ni da bude prisutan.
Dovoljno je da ljudi pomisle da ga prepoznaju. . .
Ljudi više ne pitaju:
„Šta je autor hteo da kaže?“
Pitaju:
„Na šta me ovo podseća?“
Zato su komentari ispod trejlera zanimljiviji od samog trejlera.
„The face that emptied a thousand seats.“
„There’s more Greek in my yogurt in the fridge than this movie.“
„A 3000 year old Greek story with zero Greeks in it.“
To nisu samo vicevi.
To su signali prepoznavanja. . .
Ljudi ih ne lajkuju zato što su prvi put čuli dobru foru.
Lajkuju ih zato što potvrđuju obrazac koji već nose u glavi.
Internet više ne proizvodi konsenzus.
Internet proizvodi validaciju obrazaca.
Ljudi više ne dolaze prvenstveno da saznaju šta drugi misle.
Dolaze da provere da li su i drugi videli isto što i oni.
Mislim da je u celoj priči najvažniji gubitak pretpostavke dobre namere. . .
Nekada je publika verovala studiju.
Ako joj se trejler nije dopao, govorila je sebi:
„Možda će film biti bolji.“
Danas je logika često obrnuta.
„Već znam šta ćete da uradite.“
To možda jeste nepravedno.
Ali je postalo uobičajeno.
Više se ne sudi samo filmu. . .
Sudi se očekivanoj nameri autora.
Nekada si morao da pogledaš film da bi zaključio šta autor želi.
Danas mnogi misle da to znaju posle dva minuta.
I zato brojke postaju važne. . .
Ne zato što pokazuju da je publika uvek u pravu.
Nego zato što pokazuju da fenomen više nije moguće svesti na nekoliko hiljada trolova ili jednu organizovanu grupu.
Kada desetine komentara imaju po deset ili petnaest hiljada lajkova, kada se isti obrasci ponavljaju iz filma u film, iz igre u igru i iz serije u seriju, onda više ne gledaš slučajnost.
Gledaš trend. . .
Upravo zato je zanimljivo što se obrazac pojavio baš kod Nolana.
On je godinama bio gotovo imun na ovakve kulturne ratove.
Kada isti mehanizam počne da melje i autore koji su do juče delovali iznad svega toga, znači da više nije u pitanju jedan studio, jedna franšiza ili jedna ideologija.
U pitanju je novi način na koji internet procesuira kulturu.
Film još nije izašao.
Ljudi nisu kupili kartu.
Nisu videli priču.
Nisu videli glumu.
A ipak mnogi već imaju čvrsto mišljenje. . .
Kulturni događaj već traje.
Presuda je često napisana pre početka suđenja.
Nekada si prvo gledao film, pa čitao kritike.
Danas prvo gledaš trejler, pa komentare ispod trejlera, pa video koji analizira komentare, pa reakcije na taj video, pa komentare ispod reakcija. . .
Film dođe na kraju.
Možda. . .
Da li će „The Odyssey“ biti remek delo ili potpuni promašaj danas gotovo da više nije najzanimljivije pitanje.
Najzanimljivije je to što je kulturni događaj oko njega počeo mnogo pre premijere. . .
I što će se verovatno nastaviti dugo nakon što se svetla u bioskopima ugase.
Kada sam pisao „Propo“, nisam pokušavao da predvidim Nolanov film.
Pokušavao sam da opišem mehanizam. . .
„The Odyssey“ je samo prvi veliki primer koji mi je naišao posle tog teksta.
Za nekoliko meseci to će biti neka druga igra.
Neka druga serija.
Neki drugi film.
Original će se promeniti.
Obrazac neće. . .
Možda će bioskopi i dalje biti puni.
Ali prvi put imam utisak da film više nije glavni događaj.
Glavni događaj je ono što internet napravi oko njega.
Film traje tri sata.
Drugi bioskop radi dvadeset četiri sata dnevno.
A karta za njega je besplatna. . .