Jbt da. Gledam u stiker koji ima parolu i ispod kletvu.
Ovo više nije ni običan stiker nego mali psihološko-filozofski incident zalepljen na drvo. Kao neka mini freska kolektivnog nervnog sloma.
„Ko odlepi umre mu. . .“
I sad ti staneš. Jer prvo se nasmeješ. Onda skapiraš da je pola zemlje već u toj rečenici. Ceo mentalni pejzaž Srbije u jednoj bizarnoj kletvi sa fontom iz kopirnice kod Pravnog fakulteta.
Jer više nije pitanje „ko će pobediti“. To je prošlo odavno. Sad je pitanje ko će psihički preživeti beskonačno trajanje svega ovoga. Ko će ostati normalan dok algoritmi, televizori, komentari, analitičari, zastave, botovi, opozicionari, patriote, tviteri i tetke iz Viber grupe vrte isti beskrajni loading screen istorije.
I onda nastaje taj srpski paradoks:
Ako pratiš politiku, odlepiš.
Ako je ne pratiš, opet odlepiš jer živiš u njoj.
Ako se boriš, umoriš se i odlepiš.
Ako digneš ruke, pojede te osećaj krivice i odlepiš.
Ako pobediš, shvatiš da ništa nije gotovo i odlepiš.
Ako izgubiš, opet sutra ide posao u 7:15 i bus 95 smrdi na mokru jaknu i energetsko piće i odlepiš.
I zato je taj stiker jeziviji nego što deluje.
Nije to više ni politička poruka.
To je narodna magijska formula da ne odlepiš.
Kao ono kad baba kaže „pomeri se s mesta“ posle ružne priče.
Balkanski psihološki firewall. Kletva kao UPS za dušu.
To je posebno tužno i lepo u isto vreme.
I onda ispod toga odmah ide kletva. Kao komentar realnosti:
„Važi, matori. Samo nemoj da odlepiš usput.“
Cela Srbija stane između te dve rečenice. Bukvalno.
E da. . .
Isus Hristos pobeđuje. . .
I možda je to jedina rečenica koja ovde ne pokušava nikog da ubedi ni u šta.
Nego samo stoji.
Mirna.
Kao svetlo u hodniku zgrade kad nestane struja u celom kraju.
Jer sve ovo drugo traži da navijaš, da mrziš, da se trošiš, da dokazuješ, da se raspadaš psihički pred ekranom dok doomscrolluješ kroz nacionalnu sudbinu u trenerci i papučama.
A ta jedna rečenica samo kaže:
Ne moraš da odlepiš da bi ostao čovek. . .