Da je Borislav Pekić danas živ, ne bi trošio vreme na nostalgiju. Nije on bio čovek koji sedi nad prošlošću i kuka kako je nekad sve bilo bolje. Samo bi pogledao ovo što smo napravili od zemlje, jezika, televizije, politike i sopstvenih života . . . pa bi mrtav ladan zaključio da je civilizacija kod nas opet krenula prečicom ka kvaru.
Pisao bi o državi koja više ni ne pokušava da bude ozbiljna. O vlasti koja funkcioniše kao trajni kabare sa elementima marketinga i o narodu koji sve to gleda kao rijaliti dok mu polako nestaju i pare i dostojanstvo. O jeftinim nacionalnim mitovima koji danas dolaze preko 4G mreže, uz reklamu za kladionicu i kredit bez žiranata. O birokratiji koja više ne proizvodi ni ideologiju nego samo digitalni mulj sa gradient dugmadima i promo kodovima. Nekad je propaganda bar pokušavala da izgleda monumentalno . . . danas iskače između dva reels klipa i oglasa za proteinski puding.
Ne bi govorio da smo propali. To je previše melodramatično čak i za Balkan. Samo bi pokazao da smo ostali isti: isti strahovi, ista pohlepa, isto oduševljenje vođama i ista spremnost da se svaka katastrofa pretvori u folklor. Razlika je samo što danas umesto opanaka nosimo patike na rate, a umesto knjiga skrolujemo sopstveni nervni slom. I što više niko nema vremena za ozbiljnu misao ako ne može da stane u petnaest sekundi, uz titlove, hook i muziku koja zvuči kao da lift ima panični napad.
Njegovo novo Zlatno runo verovatno bi bio roman o algoritmu.
O društvu koje više nema ideologiju nego feed. O ljudima koji misle u sloganima, osećaju kroz stikere i vode istorijske rasprave ispod vesti o estradi i vremenskoj prognozi. O civilizaciji koja pokušava da uploaduje samu sebe u aplikaciju za dostavu hrane i pritom veruje da je to napredak. O čoveku koji više ne zna da li ima stav ili samo dobro istreniran refleks na notifikaciju.
A negde usput bi sigurno zakačio i Linus Torvalds i Richard Stallman . . . ne kao geek fusnotu, nego kao poslednje čudake koji su makar pokušali da naprave sistem zasnovan na ideji da čovek ima pravo da vidi kako mašina radi. Danas više niko neće da vidi kako radi. Samo da “radi seamless”.
Pekića bi fascinirala ta ironija da je slobodni softver nastao iz gotovo monaške opsesije znanjem, disciplinom i deljenjem . . . a završio kao infrastruktura preko koje korporacije prodaju ljudima digitalnu zavisnost u monthly subscription modelu.
I onda taj domaći Linux svet . . . ta scena koja zapravo i nije scena nego nekoliko umornih ljudi raspoređenih između Zemuna, Novog Sada, neke firme u Amsterdamu i Slack kanala koji izgleda kao napušten bunker posle nuklearnog rata.
Jedan otišao u Dublin da održava AWS za Amazon . . . drugi završio u Cirihu u Google-u da optimizuje latenciju reklama koje niko ne želi da vidi . . . treći u Berlinu održava Kubernetes klastere za fintech startup koji “revolucioniše emocionalni engagement korisnika” . . . četvrti ostao ovde i još patchuje kernel iz čistog inata dok sluša EKV sa NAS-a koji pišti SMART error već osam meseci.
I svi oni znaju istu stvar . . . da je pola domaće tehnološke infrastrukture zalepljeno izolir trakom, PPPoE tunelima i čovekom koji “samo da izgura još ovu smenu”.
Tu bi negde ubacio i radio-amatera . . . tog poslednjeg balkanskog kiborga što još zna kako miriše lemilica i kako zvuči etar u dva ujutru kad propagacija krene da preskače preko pola Evrope. Ljude koji još pričaju u pozivnim znakovima dok ostatak civilizacije šalje voice message od minut i po da kaže “evo me stižem”.
Pisao bi o tome kako su radio-klubovi nekad bili male katedrale tehnike . . . mesta gde klinac prvi put vidi osciloskop, nauči Morzeovu azbuku i shvati da vazduh nije prazan nego pun glasova. Postojao je časopis “Radioamater”, ozbiljna stvar . . . ljudi su gutali šeme, antene, KT predajnike i eksperimente . . .
A danas . . . ostale požutele fascikle, nekoliko pozivnih znakova i po koji čovek koji još zna šta znači CQ na kratkom talasu dok mu unuk skroluje TikTok pored njega.
I elektronika . . . ta mala balkanska tragedija u antistatičkoj kesi.
Treba ti normalan Nichicon, ALPS potenciometar ili pošten tranzistor . . . nema. Ili ima neki kineski falsifikat koji izgleda kao da je štampan između dve ture plastičnih igračaka i LED upaljača. Pa onda svi završavaju kod “Vremeplova” . . . ne kao radnje, nego kao improvizovanog diplomatskog koridora prema Mouser-u. Pošalješ spisak delova, doda se procenat, čekaš carinu kao da naručuješ delove za svemirski program, a ne dva opampa i četiri otpornika.
I onda shvatiš nešto jezivo . . . država koja je pravila EI Niš, Iskru, RIZ, “Radioamater”, “SAM”, klubove elektronike i generacije ljudi koji su sami crtali štampane ploče . . . danas nema ni jedan ozbiljan domaći časopis o elektronici koji nije ili mrtav ili pretvoren u copy-paste nebulozu sa naslovom tipa “TOP 5 GADGETA KOJI ĆE VAM PROMENITI ŽIVOT”.
Nema više onog osećaja da tehnika pripada ljudima.
Samo unboxing.
A hi-fi ludaci . . . njih bi tek voleo. . .
Ljude koji još veruju cevima više nego ljudima. Koji raspravljaju o ECC83 lampama kao da pričaju o vinima iz Burgundije. Koji u 3 ujutru podešavaju bias dok napolju laju kerovi i prolazi poslednji autobus za Mirijevo. Ljude koji kupuju ruske NOS cevi od nekog čoveka iz Ukrajine preko foruma sa dizajnom iz 2004. i veruju mu više nego banci.
Ljude koji znaju da muzika nije “content” nego pokušaj da čovek na trenutak ne poludi od sveta oko sebe.
Njih bi razumeo.
Jer svi ti ljudi . . . Linux čudaci, radio-amateri, cevni audiofili, likovi što još crtaju šeme rukom . . . deluju kao ostaci jedne civilizacije koja je verovala da znanje ima unutrašnju vrednost. Da nije sve monetizacija, growth strategija i engagement.
I zato bi ga opet zvali mračnim.
A on bi verovatno samo ćutao nekoliko sekundi . . . zapalio cigaru . . . pogledao kroz prozor kao čovek koji je odavno prestao da očekuje da će se sistem sam popraviti . . . i rekao:
„Ne potcenjujem ja vas . . . naprotiv . . . previše dugo vas gledam.“. . .