Google misli da je to grč u nozi.
Facebook misli da je to seksualnost.
Justin misli da je to čovek.
Od ta tri objašnjenja, iskreno, najmanje sam očekivao da će algoritmi biti najdalje od teme.
Kada ukucaš „zgrčena nula“, internet ti nudi magnezijum, spazmofiliju, električnu nulu, uzemljenje i nekoliko članaka o tome kako prepoznati fazu u kablu.
Ako se dovoljno potrudiš, možeš čak saznati i da si nula od čoveka.
Ali samu sintagmu nećeš pronaći.
Kao da je ispala iz koordinatnog sistema.
Kao da pripada nekoj drugoj karti stvarnosti.
I možda stvarno pripada.
Jer izraz sam našao kod Sv. Justina Popovića.
I ostao mi je u glavi mnogo duže nego što bi dve reči smele da ostanu.
Ne zbog teologije.
Ne zbog filozofije.
Nego zbog osećaja da je neko uspeo da u dve reči sabije čitavu dijagnozu jednog vremena. . .
U međuvremenu mi Facebook iskopa neku sliku staru deset godina.
Na njoj psihološko-duhovna meditacija Marion Woodman o tome kako žena kroz seksualnu strast izražava svoju dušu, kako se duša i strast stapaju, kako se kroz seksualnost otkriva pravo biće čoveka.
Sve napisano ozbiljno. Šatro. . .
Mudro.
Dostojanstveno.
Onako kako internet voli da izgleda duboko.
Malo morgen. . .
Pre dvadeset godina verovatno bih klimnuo glavom i rekao može da prođe.
Danas sam se uhvatio kako mislim nešto sasvim drugo.
Koliko malo znam o svemu.
Ne oni.
Ja. . .
Što više čitaš Maksima, sve manje imaš potrebu da objašnjavaš svet drugima.
Sve više imaš potrebu da sedneš i ćutiš.
Jer kad napišeš ovo, kažu ti da si prso.
Jer je svet prso, a ti si samo provirio glavom van prsotine.
Jer čovek krene da čita misleći da zna šta su ljubav, sloboda, želja, priroda, ličnost i duša.
Posle nekoliko stranica više nije siguran ni da zna šta znači reč čovek.
To je neprijatan osećaj.
Ali koristan.
Sokratovski.
Znam da ne znam ništa. . .
Možda je najveći problem što većina nas misli da nešto zna.
Na kraju krajeva, odrasteš ovde.
Slava.
Badnjak.
Post.
Manastiri.
Istorija.
Ikone.
Mora da si nešto pokupio usput.
A onda otvoriš Maksima.
I shvatiš da si tek stigao do ulazne kapije. . .
Ono što me fascinira kod Maksima jeste što deluje kao da govori iz neke potpuno druge dimenzije.
Čovek iz sedmog veka. . .
A secira probleme dvadeset prvog sa preciznošću laboratorijskog instrumenta.
Ne govori o čoveku kao političar.
Ne govori o čoveku kao psiholog.
Ne govori o čoveku kao marketinški stručnjak.
On govori kao neko ko je rastavio misaonu mašinu i video šta se nalazi ispod poklopca.
Rastavlja.
Razdvaja.
Ispituje.
Kao monah koji je istovremeno i inženjer.
Kao da je uzeo ljudsku dušu, otvorio servisni poklopac i krenuo da prati signal kroz sistem.
Gde nastaje šum.
Gde dolazi do izobličenja.
Gde čovek skreće sa puta. . .
Tu sam se iznenada setio Gibsona.
Njegovog Grofa Nule.
Čudna asocijacija, znam.
Ali ne mogu da pobegnem od nje.
Kod Gibsona je Nula čovek izgubljen u ogromnoj mreži.
Korporacije.
Podaci.
Veštačke inteligencije.
Globalni sistemi.
Ogromna infrastruktura kroz koju pokušava da pronađe sebe. . .
Kod Justina je slika obrnuta.
Čovek nije izgubljen u ogromnom svetu.
Čovek se smanjio.
Savio.
Zgrčio.
Postao sopstveni konačni horizont.
Sopstvena granica.
Sopstveni zatvor.
Sopstvena vodenica smrti. . .
Zato mi se danas čini da Gibsonov Grof Nula i Justinova zgrčena nula nisu ista stvar.
Naprotiv.
Grof Nula još luta.
Još traži.
Još pokušava da pronađe svoje mesto u mreži.
Zgrčena nula je već odustala od širine.
Sklupčala se oko sebe.
Pretvorila čitav sveMir u produžetak sopstvenog ega. . .
Moje mišljenje.
Moja uvreda.
Moja trauma.
Moja publika.
Moja autentičnost.
Moja istina.
Moja strast.
Moje.
Moje.
Moje. . .
I tu negde počinje da se razume zašto je izraz toliko snažan.
Jer nije uvreda.
Uvreda bi bila mnogo lakša.
Ovo je mera. . .
Na toj reči mi se niotkuda pojavi profesorka fizike iz Baruha.
Lokne.
Grafoskop.
„Ovo nije mera.“
„Ovo je fizička veličina.“
Posle skoro četrdeset godina još uvek ispravlja moje definicije. . .
Zgrčena nula nije uvreda.
Ne govori da je čovek bezvredan.
Naprotiv.
Govori da je stvoren za nešto toliko veliko da je tragedija gledati koliko se može smanjiti.
Kao kada vidiš ogromnu železničku stanicu bez vozova.
Kao kada vidiš fabriku koja je nekad hranila pola grada, a danas kroz polomljen prozor raste korov.
Kao kada otvoriš data centar sposoban da opsluži pola kontinenta, a unutra radi jedna jedina sijalica. . .
Možda je zato izraz ostao sa mnom.
Ne zato što vređa čoveka.
Nego zato što ga meri prema njegovim stvarnim dimenzijama. . .
I onda shvatim nešto pomalo smešno.
Počeo sam od Gibsona.
Završio kod seksualnosti.
Usput se sudario sa Google algoritmom, Facebook citatima, električnom nulom i magnezijumom.
A sve vreme sam zapravo govorio o čoveku koji sedi u sedmom veku.
I kroz tekst probija vreme kao da ono ne postoji.
Kao da kroz nekoliko stranica neko otvara prozor u zidu za koji nisam ni znao da postoji. . .
A iza tog prozora stoji pitanje koje postaje sve neprijatnije što ga duže posmatraš:
Ako je zgrčena nula ono u šta čovek ovde može da se pretvori…
Kolike su tek dimenzije čoveka kada prestane da bude zgrčen? . . .