Nekada smo imali partije bez ideja.
Danas imamo nešto mnogo čudnije.
Partije bez naroda.
I narod bez partija.
Jedni više ne predstavljaju nikoga.
Drugi više ne veruju nikome.
A između njih stoji petnaest godina nagomilanog nepoverenja,
kao dim u stanu posle kratkog spoja. . .
Ne vidiš plamen.
Ali ga osećaš u grlu.
Pre petnaest godina ljudi su se još svađali oko toga da li partije zapošljavaju nestručne kadrove.
Danas to zvuči gotovo dirljivo.
Kao rasprava o kvalitetu stolica u bioskopu koji se već uveliko ruši.
Tada je postojala ideja da negde postoje stručnjaci.
Da sede po kancelarijama, fakultetima, institutima i firmama.
Da čekaju poziv.
Da ih samo treba pronaći i postaviti na pravo mesto.
Kao rezervni tim koji čeka da ga konačno puste na teren.
Petnaest godina kasnije više skoro niko ne priča o stručnjacima.
Ne zato što smo ih pronašli.
Nego zato što smo izgubili veru da oni uopšte mogu nešto da promene.
To je možda najveća promena između Srbije iz 2012. i Srbije danas.
Nekada smo mislili da imamo problem sa pogrešnim ljudima.
Danas sve više liči da imamo problem sa samom idejom poverenja.
A poverenje je čudna stvar. . .
Ne vidi se dok postoji.
Kao struja u zidu.
Primetiš ga tek kad nestane.
I sada svi pričaju o vlasti.
O opoziciji.
O studentima.
O medijima.
O društvenim mrežama.
A meni se čini da se kvar nalazi mnogo dublje.
Na mestu koje politika dodiruje, ali ne može da objasni.
Jer nije problem nastao kada smo počeli da biramo pogrešne ljude.
Problem je nastao mnogo ranije.
Onog trenutka kada smo počeli da gubimo vertikalu.
Danas se mnogo govori o veri.
Nikada više krstova.
Nikada više ikona.
Nikada više slavskih fotografija.
Nikada više velikih reči o tradiciji, identitetu i duhovnosti.
A opet, nikada manje poverenja.
Na prvi pogled to deluje kao paradoks.
Zapravo nije.
Jer vera nije dekoracija.
Nije kulturni dodatak.
Nije oznaka pripadnosti.
Nije folklor.
Nije fotografija badnjaka okačena na društvenu mrežu.
Poverenje ne nastaje iz toga.
Ne nastaje ni iz zakona.
Ni iz institucija.
Ni iz političkih programa.
Ni iz ekonomskih reformi.
Poverenje nastaje iz uverenja da postoji nešto iznad trenutnog interesa.
Nešto zbog čega čovek drži reč i kada mu se ne isplati.
Nešto zbog čega profesor ostaje profesor.
Majstor ostaje majstor.
Sudija ostaje sudija.
Lekar ostaje lekar.
Sveštenik ostaje sveštenik.
Ne zato što ga kontroliše sistem.
Nego zato što postoji mera iznad sistema.
U civilizaciji iz koje smo nastali ta mera vekovima je imala ime.
Hristos.
Iz te tačke rasla je cela vertikala.
Porodica.
Škola.
Zanat.
Univerzitet.
Država.
Nisu bili savršeni.
Nikada nisu bili.
Ali su imali zajednički pravac.
Zajedničku osu.
Zajedničku meru.
Danas pokušavamo da sačuvamo grane dok se pravimo da koren nije važan.
A grane bez korena umeju da budu zelene još neko vreme.
Posle počnu da se suše.
I možda upravo zato danas ne postoji kriza samo u politici.
Kriza je svuda.
Ljudi ne veruju vlasti.
To nije novo.
Ne veruju opoziciji.
Ni to nije novo.
Ali više ne veruju ni medijima.
Ni univerzitetima.
Ni ekspertima.
Ni sudovima.
Ni korporacijama.
Ni profesijama.
Pa na kraju ni jedni drugima.
Kao da je iz instalacije nestala struja koja je sve to povezivala.
A mi smo petnaest godina povećavali opterećenje.
Možda i duže.
Svaka laž bila je još jedan potrošač.
Svaka krađa.
Svaka kupljena diploma.
Svaka nameštena funkcija.
Svaki konkurs za unapred poznatog pobednika.
Svako zapošljavanje preko veze.
Svaka izdaja ideje zarad položaja.
Svaka prodaja struke za funkciju.
Svaka prodaja obraza za kombinaciju.
Nova grejalica.
Novi bojler.
Nova TA peć.
Novi produžni.
Na istoj grani.
I svi su znali.
I svi su ćutali.
Jer je uvek delovalo da će nekako izdržati.
Najveća greška je misliti da je poverenje nestalo zato što su ljudi postali loši.
Narode lažu vekovima.
Kradu vekovima.
Vlasti dolaze i odlaze.
Carevine se raspadaju.
To samo po sebi nije ništa novo.
Poverenje je pregorelo zato što je predugo radilo svoj posao.
Godinama je amortizovalo udare.
Još jedna afera.
Još jedan skandal.
Još jedno obećanje.
Još jedna prevara.
Još jedna istorijska šansa.
Još jedna reforma.
Još jedno „samo da prebrodimo ovu krizu“.
I svaki put je nekako držalo.
Još malo.
Još malo.
Još malo.
Dok jednog dana nije moglo.
Puc.
Mrak.
I sada svi stoje u mraku i raspravljaju o osiguraču.
Zašto više niko nikome ne veruje?
Zašto su ljudi ogorčeni?
Zašto su svi sumnjičavi?
Kao da je poverenje krivo.
Kao da je ono zakazalo.
A ono je samo pregorelo noseći više nego što je smelo.
Samo što ni tu metafora nije sasvim potpuna.
Jer ovo je Srbija.
Kod nas se pregorela ЛИЦНА retko menja novom.
Kod nas se premosti.
Komadom bakra.
Ekserom.
Parčetom žice.
Nečim što će „da završi posao“.
I radi.
Neko vreme.
Sve dok ne počne da dimi iza zida.
To je možda najbolji opis našeg društva.
Godinama ne popravljamo kvar.
Samo zaobilazimo zaštitu.
Ne rešavamo problem.
Premošćujemo ga.
Ne gradimo institucije.
Nalazimo vezu.
Ne vraćamo poverenje.
Nalazimo kombinaciju.
Ne tražimo istinu.
Tražimo stranu.
Ne tražimo meru.
Tražimo korist.
I zato mi je zanimljivo ovo vreme.
Prvi put posle dugo godina glavna politička priča nisu partije.
Nego studenti.
A iza studenata roditelji.
A iza roditelja babe i dede.
A iza svih njih gomila ljudi koja možda nema istu ideologiju, isti program ili istu predstavu budućnosti.
Ali deli isti umor.
Istu sumnju.
I isto pitanje.
Da li u ovoj zemlji još postoji nešto čemu možeš da veruješ?
Ne zato što su studenti savršeni.
Nisu.
Ne zato što će rešiti Srbiju.
Neće.
Nego zato što su se pojavili kao jedna od retkih pojava za koju ljudi još ne znaju cenu.
To nije njihova pobeda.
To je dijagnoza svih ostalih.
Jer kada narod više veruje grupi studenata nego kompletnoj političkoj, medijskoj, intelektualnoj i institucionalnoj eliti, onda problem nije u studentima.
Problem je u eliti.
Ali ni tu nije kraj priče.
Jer ispod političke krize leži nešto starije.
Nešto dublje.
Nešto što se ne rešava izborima.
Glad za vertikalom.
Glad za merom.
Glad za nečim što nije na prodaju.
Nekada smo tražili heroje.
Posle stručnjake.
Posle lidere.
Posle reformiste.
Danas tražimo čoveka za kog još ne znamo cenu.
To je mnogo niži standard.
I mnogo tužniji.
Zato mislim da ovo nije priča o vlasti.
Nije ni o opoziciji.
Nije ni o studentima.
Nije čak ni o stručnjacima.
Ovo je priča o poverenju.
O toj tankoj žici koja je godinama držala više nego što je smela.
O vertikali koju smo uzimali zdravo za gotovo.
O korenu za koji smo poverovali da nam više nije potreban.
I o nama koji danas stojimo u mraku, osećamo miris pregorele izolacije, gledamo dim kako izlazi iz zida i još uvek se svađamo oko toga ko je kriv za osigurač.
Kao da osigurač gori sam od sebe.
Kao da iza zida ne postoji požar.
A postoji.
I nije počeo juče.
Nije počeo sa ovom vlašću.
Ni sa prethodnom.
Ni sa studentima.
Ni sa opozicijom.
Počeo je onog trenutka kada smo poverovali da možemo da zadržimo grane, a da posečemo koren.
I možda je baš zato najveći problem što je pola zgrade zaboravilo kako izgleda svetlo.
A druga polovina više ne veruje da je ono ikada postojalo.