Postoje dani kada otvoriš internet i shvatiš da ne živiš u informacionom društvu.
Živiš u epizodi Crnog Gruje.
Ovog puta sve počinje jednom rečenicom.
Neko na Pinku odvali da je za dolazak Pojasa plaćeno milion evra.
N1 prenese izjavu.
Fejsbuk fan grupa N1 prenese da je N1 preneo izjavu sa Pinka.
I tu vest ulazi u sistem.
U komentarima nastaje opšti narodni sabor.
Jedni tvrde da je vlast iznajmila svetinju.
Drugi tvrde da opozicija laže.
Treći tvrde da je sve nameštaljka.
Četvrti tvrde da je dokazano.
Peti traže dokumentaciju.
Njih ignorišu.
Do večeri već nekoliko hiljada ljudi zna tačno šta se dogodilo iako niko ne može da objasni šta se zapravo dogodilo.
Sledećeg jutra priča nastavlja da raste.
Neko predlaže studentski protest u grupi od 60.000 ljudi.
Neko drugi predlaže kontraprotest.
Treći otkriva da milion evra možda nije plaćeno za Pojas nego da je dato kao donacija.
Četvrti tvrdi da je upravo to dokaz da jeste plaćeno.
Peti objavljuje skrinšot.
Šesti objavljuje skrinšot skrinšota.
Sedmi analizira škljocanje tokom skrinšotovanja na Jutjubu.
Osmi demantuje analizu.
Deveti demantuje demanti.
Deseti objavljuje da ga mediji cenzurišu.
Do podneva više niko nije siguran da li je milion evra poklonjeno, obećano, potrošeno ili izmišljeno.
Ali priča više nije stala.
Naprotiv.
Tek je počela da živi sopstvenim životom.
I tu prestaje stvarnost.
Jer od tog trenutka više nije važno šta je rečeno.
Više nije važno ni da li je tačno.
Važno je samo da je signal pušten u mrežu.
A kada jednom uđe u mrežu, svako ga malo preradi, protumači, pojača, skrati ili izvrne.
Posle nekoliko krugova više ne putuje informacija.
Putuje njena rodbina.
U tom trenutku negde u pozadini kreće muzika iz Crnog Gruje.
Gazda Gruja sedi za stolom.
Uleće glasnik.
„Gazda Grujo! Stigla vest iz Carigrada!“
„Kakva vest?“
„Plaćeno milion dukata za Pojas!“
Gruja ga pogleda.
„Jesi siguran?“
„Nisam.“
„Pa otkud znaš?“
„Čuo sam.“
„Od koga?“
„Od čoveka.“
„Kog čoveka?“
„Pouzdanog.“
To je dovoljno.
Vest izlazi na ulicu.
Prvi je prepriča.
Drugi je malo ulepša.
Treći objasni šta ona zapravo znači.
Četvrti objasni šta je pisac hteo da kaže.
Peti otkrije skrivene motive.
Šesti nacrta mapu zavere.
Sedmi napiše demanti.
Osmi demantuje demanti.
Deveti objasni zašto je demanti dokaz da je prvobitna priča tačna.
Posle nekoliko dana više niko ne zna odakle je priča krenula, ali svi znaju šta o njoj misle.
Za to vreme čovek koji je prvi izgovorio priču pokušava nešto da objasni.
„Ja nisam rekao da je plaćeno.“
„Nego?“
„Rekao sam da sam čuo da je neko rekao da je možda plaćeno.“
„Aha.“
Narod zadovoljno klima glavom.
Misterija je rešena.
Sada je sve potpuno jasno.
I tek tada nastaje potpuni haos.
Gruja sedi sa strane.
Gleda.
Sluša.
Pokušava da pronađe početak priče.
Posle nekog vremena shvata da se više uopšte ne raspravlja o Pojasu.
Ni o milionu.
Raspravlja se o tome ko je prvi rekao šta je drugi rekao da je treći čuo od četvrtog.
Sam događaj je odavno nestao.
Ostala je samo njegova senka.
Tu negde se muzika prekida i vraćamo se u 2026. godinu.
I shvatamo da problem uopšte nije u tome da li je milion evra plaćeno, poklonjeno, obećano ili izmišljeno.
To je zanimljivo novinarima.
Meni je zanimljiviji mehanizam.
Godinama pišem da ljudi retko reaguju na događaj.
Mnogo češće reaguju na signal o događaju.
A taj signal prolazi kroz televizije, portale, društvene mreže, grupe, komentare, skrinšotove, jutjub kanale, prepričavanja i kafanske razgovore.
Na svakom koraku nešto se doda.
Nešto se oduzme.
Nešto se pogrešno razume.
Nešto se namerno izvrne.
I na kraju ogromna masa ljudi ne reaguje na stvarnost nego na rekonstrukciju stvarnosti.
Na kopiju kopije kopije.
U jednom trenutku više nije ni važno šta se zaista dogodilo.
Važno je samo kojoj verziji priče pripadaš.
Zato su mi ovakve situacije fascinantne.
Ne zbog politike.
Ne zbog medija.
Nego zato što se pred očima vidi kako nastaje šum. . .
Kako jedna rečenica ulazi u sistem.
Kako se umnožava.
Kako menja oblik.
Kako se odvaja od izvora.
I kako na kraju počinje da živi potpuno samostalno.
Kao ona čuvena epizoda Crnog Gruje.
Samo što više nije komedija.
Nego infrastruktura svakodnevnog života.
Da sutra zameniš „Pojas” sa izborima, vakcinama, protestima, AI-jem, ratom, kriptovalutama ili vanzemaljcima, mehanizam ostaje potpuno isti. . .