Postoji teorija da neki ljudi nemaju smisla za humor.
To nije tačno. . .
Mnogo zanimljivija mogućnost je da žive u drugom univerzumu u kome ga nema.
Ne govorim o tome da ne vole šale.
Ni o tome da ne vole sarkazam.
To je sasvim normalno.
Neko voli viceve, neko ne.
Neko se smeje Monti Pajtonu, neko snimcima mačaka koje sviraju klavir, a neko se smeje tek kada vidi da je neko drugi pao sa stolice.
Ukusi su različiti.
Ovde govorim o nečemu drugom. . .
Postoje ljudi koji kao da nemaju ugrađenu pretpostavku da rečenica može namerno da znači nešto drugo od svog doslovnog sadržaja.
Napišeš:
„Svi mi koji sviramo klavir postajemo radnici BIA.“
I dobiješ odgovor:
„Čak i mačke koje sviraju klavir!? Neverovatno.“
U tom trenutku shvatiš da ne razgovarate o istom klaviru.
Ti si poslao signal na jednoj frekvenciji.
Oni su ga primili na drugoj.
I sada ozbiljno proveravaju da li mačke mogu da dobiju službenu legitimaciju. . .
U našem univerzumu postoji prećutni sporazum da ljudi ponekad namerno preteruju.
Da izgovore nešto apsurdno kako bi ukazali na apsurd nečeg drugog.
Da karikiraju, izvrnu, pojačaju do pucanja kako bi pokazali konstrukciju koja se krije ispod.
U njihovom univerzumu toga nema.
Tamo je svaka rečenica predlog za razmatranje.
Svaka tvrdnja ulazi u proceduru.
Svaki apsurd dobija radnu grupu.
Za šalu se još čeka mišljenje nadležnih.
Sarkazam ne postoji kao kategorija. . .
Možda nikada nije ni postojao.
Možda je postojao, ali je izgubljen tokom neke administrativne reforme iz 1987. godine.
Taj univerzum je dugo bio nepoznat.
Otkrio ga je, prema predanju, jedan antropolog međuplanetarne službe za proučavanje značenja.
Njegov zadatak bio je jednostavan.
Da pronađe civilizacije koje koriste isti jezik kao ljudi, ali drugačije tumače stvarnost.
Prvih nekoliko dana nije primećivao ništa neobično.
Ljudi rade.
Prodavnice rade.
Autobusi kasne.
Administracija postoji.
Sve izgleda poznato.
To poslednje ga je najviše zabrinjavalo.
Tek posle nekog vremena počeo je da primećuje detalje.
Niko se nikada ne smeje na pogrešnom mestu.
Niko ne govori „ma važi“ kada misli suprotno.
Niko ne kaže „sjajno“ kada je besan.
Niko ne koristi ironiju kao alat.
Reči tamo znače samo ono što piše na etiketi.
Stanovnici tog sveta imaju ogromne arhive.
Svaka izjava se čuva.
Svaka tvrdnja se proverava.
Svaka hipoteza se klasifikuje.
Postoje ljudi koji klasifikuju klasifikacije.
Njih se svi pomalo plaše.
Jedan istraživač je, prema lokalnom predanju, jednom napisao:
„Da, sigurno postoji veza između mačke koja svira klavir, studentskog protesta, slamarice pune ojra i činjenice da neko ove godine ne ide na more.“
Tri dana kasnije otvorena je tema. . .
Sedam dana kasnije pojavila su se dva grafikona.
Jedan nije imao nikakve veze sa temom, ali je izgledao veoma ozbiljno.
Mesec dana kasnije pronađen je rođak jednog od aktera koji je 2014. bio na seminaru.
Godinu dana kasnije objavljen je zbornik radova.
Posle pet godina niko više nije bio siguran da li je prvobitna rečenica bila šala.
Ali se citirala kao izvor.
To je problem sa univerzumom bez humora.
On ne može da razlikuje apsurd od podatka.
Sve postaje podatak.
Sve ulazi u obradu.
Sve dobija fasciklu.
Neke fascikle dobiju i podfascikle.
Antropolog je isprva mislio da posmatra samo neobičnu jezičku osobinu.
Kasnije je shvatio da posledice idu mnogo dalje.
U tom svetu ljudi nisu verovali da ideje nastaju spontano.
Ako deset hiljada ljudi koristi slične izraze, slične moralne reflekse i sličan politički rečnik, objašnjenje nije bilo kultura.
Nije bio internet. . .
Nije bila moda.
Nije bila imitacija.
Morala je da postoji struktura.
Negde postoji radionica.
Negde postoji obuka.
Negde postoji instruktor.
Negde postoji fondacija.
Negde postoji grant.
Negde postoji koordinator.
Negde postoji dokument koji kruži među odabranima. . .
Negde postoji čovek koji šalje mejlove sa naslovom „Molim za hitno usaglašavanje narativa“.
Mora da postoji.
Možda postoji.
Možda ne postoji.
Možda postoji samo ponekad.
Ali u univerzumu bez ironije teško je poverovati da hiljade ljudi mogu samostalno doći do sličnih obrazaca.
Jer ako ne postoji igra značenja, onda svaka podudarnost izgleda kao plan.
Svaki trag liči na dokaz.
Svaka slučajnost traži organizatora.
A organizator traži organizatora.
Antropolog je zapisao da stanovnici tog sveta poseduju izuzetnu sposobnost da povremeno otkriju nešto stvarno.
To je dodatno komplikovalo problem.
Jer nijedan prijemnik nije potpuno pokvaren.
Svaki povremeno uhvati stanicu.
Pitanje je samo koliko šuma dolazi između dve pesme.
I koliko ljudi počne da proučava šum.
Dolazi do neočekivanog otkrića. . .
U kontaktnoj zoni između univerzuma počeli su da se pojavljuju čudni poremećaji.
Ljudi iz sveta bez humora sve češće su nailazili na događaje koji su zvučali kao satira.
Ministri su davali izjave koje su ličile na skečeve.
Institucije su proizvodile saopštenja koja su zvučala kao parodije.
Pravi ljudi su govorili kao izmišljeni likovi.
Satiričari su pokušavali da izmisle nešto apsurdno.
Posle pola sata odustajali su jer je stvarnost već bila luđa.
Ponekad i bolje finansirana.
Granica je počela da nestaje.
Više nije bilo jasno gde se završava vest, a gde počinje šala.
Antropolog je tada izneo teoriju koja mu je uništila karijeru.
Možda problem nije u tome što univerzum bez humora ne razume ironiju.
Možda problem nastaje kada se dva univerzuma mešaju.
Kada signali počnu da cure kroz pukotine.
Pošalješ sarkazam. . .
Na jednom prijemniku stigne sarkazam.
Na drugom ozbiljna tvrdnja.
Na trećem politički program.
Na četvrtom međunarodna zavera.
Na petom nema signala.
Samo šum.
A jedan ga prosledi kolegama na analizu. . .
Zbog toga internet ponekad izgleda kao ogromna stanica za presretanje poruka iz paralelnih svetova.
Milioni ljudi sede ispred ekrana.
Koriste iste reči.
Ali ne primaju iste poruke.
Neko pročita ironiju.
Neko činjenicu.
Treći se već uvredio.
Jedan je siguran da je otkrio obrazac.
Neko sačuva snimak ekrana za kasnije.
A neko vidi šalu.
I svi su uvereni da su pročitali isto.
Čovek napiše:
„Još tri dana i ne idem na more.“
U jednom univerzumu to znači da ne ide na more.
Kraj informacije.
U drugom univerzumu proces tek počinje.
Ne ide na more.
Zašto ne ide?
Nema para.
Kako nema para?
Priča se da ima para.
UDBA, mason, na platnom spisku Rotšilda mora da ima.
Ako ima para, zašto kaže da nema?
Ako kaže da nema, onda krije da ima.
Ako krije da ima, zašto krije?
Ko mu je rekao da krije?
Ko stoji iza toga?
Čemu služi ta poruka?
Posle deset komentara čovek više nije čovek.
Postaje projekat.
Onda operacija.
Negde usput i psihološka akcija.
Do petnaestog komentara već liči na instituciju.
Posle dvadesetog neko traži budžetsku stavku.
Leži na slamarici punoj evra i žali se što ne ide na more.
Naravno, možda stvarno nema para.
Možda ima.
Možda štedi.
Možda otplaćuje kredit.
Možda mu se jednostavno ne ide.
Možda ima malu decu i ne želi deset dana da nosi dušek na naduvavanje kroz pola Jadrana.
Ali ta teorija je dosadna. . .
Mnogo je zanimljivija ona u kojoj je obična rečenica deo velike konstrukcije.
Nemoguće je da potpuno nepovezani ljudi slučajno počnu da koriste iste fraze, iste moralne reflekse i gotovo identične formulacije.
Jedan je nosio mantiju.
Drugi je tumačio zakone.
Treći je predavao studentima.
Četvrti je govorio u mikrofon pred zidom osvetljenim u svim bojama koje tehnički nisu bile neophodne za prenos zvuka. . .
Na prvi pogled nisu imali mnogo zajedničkog sem frizure.
Na drugi pogled počinjali su da zvuče kao rođaci.
Pred kraj istraživanja antropolog je zapisao nešto neobično.
Možda se ljudi ne svađaju zato što se ne slažu oko sadržaja.
Možda se svađaju zato što se ne slažu oko prirode signala.
Jedni veruju da je rečenica alat za igru.
Drugi da je dokument.
Jedni vide metaforu.
Drugi službenu belešku.
Jedni čuju osmeh.
Drugi optužnicu.
A poneko čuje nešto treće i odmah otvara novu temu.
Možda zato neke rasprave nikada ne mogu biti rešene.
Ne zato što su ljudi glupi.
Ne zato što su zlonamerni.
Nego zato što sede u različitim univerzumima značenja.
Koriste iste tastature.
Iste jezike.
Iste mreže.
Ali signali putuju kroz različite kosmologije.
A tamo negde, između dve galaksije i dva komentara na internetu, možda još uvek postoji svet u kome humor nikada nije nastao.
Mesto gde niko nikada nije rekao nešto što nije mislio doslovno.
Iskreno, pomalo jeziva pomisao.
Ali postoji još jezivija.
Možda oni upravo sada pišu studiju o nama.
Možda pokušavaju da objasne zašto normalni ljudi namerno izgovaraju netačne rečenice kako bi preneli tačnu informaciju.
Možda nas smatraju opasnim.
Možda nas smatraju ludima.
A možda samo pokušavaju da utvrde ko je prvi počeo.
Možda su već otvorili radnu grupu.
Možda su formirali podgrupu.
Možda čekaju izveštaj.
Možda čekaju reviziju izveštaja.
I čekaju rezultate.