Priznajem.
Prva reakcija mi uopšte nije bila duboka.
Nisam seo da čitam psihologiju mase.
Nisam otvorio knjige iz logike.
Nisam razmišljao o Orvelu. . .
Nisam uključio naučni metod i kritičko mišljenje.
Pročitao sam vest i napisao komentar iz glave. . .
Bukvalno za minut.
Kao pravi Balkanac, brzo, glasno i sa ubeđenjem da sam u pravu još pre nego što sam završio rečenicu :
„Logičnije je, dakle, da su studenti istrenirali desetine hiljada statista da savršeno odglume udar zvučnog topa, nego da je neko izvukao jedan od onih topova kojih služba „nije imala“, pa se ispostavilo da ih ima šesnaest, od kojih je jedan bio parkiran pred Skupštinom kao taksi na stajalištu. . .
Ljudi nam padaju pod nadstrešnicama, padaju helikopteri, pronalaze se tone droge, kriminalci putuju čarter letovima, ljudi završavaju u buradima zalivenim betonom C25/30 sa zimskim aditivom koji odmah uhvati, a službena verzija događaja se bavi scenarijem koji bi bio previše naučnofantastičan čak i za jednu epizodu Dosijea X. . .“
I tek kasnije sam shvatio zašto mi je cela priča zazvonila čudno.
Ne zbog politike.
Nego zbog matematike.
Zbog inženjerske intuicije. . .
Postoji jedna profesionalna deformacija koju ljudi iz tehnike vremenom razviju.
Ne pitaju prvo:
„Ko je rekao?“
Nego:
„Koliko je ovo komplikovano da se izvede?“
To radiš kada održavaš servere.
To radiš kada projektuješ mrežu.
To radiš kada sklapaš elektroniku.
To radiš kada rešavaš kvar koji je nastao zato što je neko pre tri godine promenio jednu jedinu opciju u konfiguraciji i zaboravio da to zapiše.
To radiš čak i kada si Foks i Molder u Dosijeima X. Prvo proveriš da li je pregoreo osigurač. Tek onda pitaš da li su došli vanzemaljci.
Posle dovoljno godina prestaneš da veruješ u komplikovana objašnjenja. . .
Ne zato što si cinik.
Nego zato što si ih previše puta popravljao.
Svaki novi deo sistema nije samo nova mogućnost.
On je i novo mesto na kome sistem može da pukne.
Svaki novi čovek.
Svaki novi uređaj.
Svaki novi telefonski poziv.
Svaka nova koordinacija.
Svaka nova tajna.
Svaki novi korak.
Ne povećava složenost linearno.
Povećava broj mogućih grešaka.
U tehnici svaka ozbiljna hipoteza plaća se brojem pretpostavki koje mora da uvede. . .
Što ih je više, model je slabiji.
To zna svaki administrator.
To zna svaki projektant.
To zna svako ko je makar jednom pokušao da organizuje deset ljudi da dođu na roštilj u isto vreme. . .
Na kraju jedan kasni.
Jedan zaboravi.
Jedan ode na drugo mesto.
Jedan dovede još troje.
Jedan uopšte ne odgovori na poruku.
A govorimo o deset ljudi.
Zamisli desetine hiljada. . .
Zato mi je mozak automatski počeo da crta dijagram.
Koliko ljudi mora da zna plan?
Koliko ljudi mora da ćuti?
Kako se koordinišu ljudi koji se međusobno ne poznaju?
Kako se sinhronizuju reakcije?
Kako se organizuju slučajni prolaznici?
Kako se organizuju svedoci?
Kako se organizuju lekarski pregledi?
Kako se organizuju snimci iz desetina uglova?
Kako se organizuje da mesecima niko ozbiljno ne pogreši?
To više nije političko pitanje.
To je pitanje kompleksnosti sistema. . .
Kada administrator vidi objašnjenje koje zahteva stotine savršeno sinhronizovanih koraka, a postoji drugo koje zahteva nekoliko, iskustvo ga tera da prvo proveri ono drugo.
Ne zato što voli jednostavna objašnjenja.
Nego zato što zna kako ljudi rade.
To nije zavera.
To je antropološki vic. . .
Kao da tvrdiš da je sletanje vanzemaljaca organizovalo udruženje entuzijasta iz Oblasti 51. Ne zato što su vanzemaljci nemogući, nego zato što ljudi teško mogu da organizuju i godišnju skupštinu bez svađe, a kamoli međugalaktičku operaciju bez ijednog ozbiljnog curenja informacija.
A kompleksni sistemi imaju jednu veoma nezgodnu osobinu.
Ne vole tajne.
Svaki veliki sistem negde procuri.
Uvek.
Ne zato što su ljudi zli.
Nego zato što su ljudi ljudi.
Zaboravljaju.
Kasne.
Pogrešno razumeju.
Posvađaju se.
Promene stranu.
Popiju koju više.
Zaljube se.
Naljute se.
Požele da budu važni. . .
Čovek je jedina tehnologija koja ima ugrađen mikrofon koji ne može da se isključi.
Zato najveće tajne istorije retko propadnu zbog satelita.
Mnogo češće propadnu zbog jezika. . .
A ovde govorimo o hiljadama ljudi koji bi morali da funkcionišu kao jedan jedini proces.
Nije to nemoguće.
Samo zahteva mnogo više pretpostavki.
Mnogo više koordinacije.
Mnogo više discipline.
Mnogo više sreće.
Drugim rečima, zahteva mnogo više vere nego jednostavnije objašnjenje.
A upravo zato ljudi iz tehnike instinktivno prvo proveravaju jednostavnije.
Ne zato što je jednostavnije lepše.
Nego zato što se komplikovani sistemi mnogo ređe ponašaju savršeno.
Posle sam otvorio komentare.
Više od stotinu njih.
Tražio sam da vidim da li još neko postavlja ista pitanja.
Nisam ih našao.
Našao sam nešto drugo.
„Pumpaj.“
„Monti Pajton.“
„Kriminalna država.“
„Klauni.“
„Studenti pobeđuju.“
„Robija.“
Posle deset minuta shvatiš da gotovo niko više ne raspravlja o tvrdnji.
Svi raspravljaju o tome kome pripadaju.
Vest je postala stadion.
Komentar navijačka pesma.
Činjenice se više ne mere dokazima.
Mere se brojem ljudi koji aplaudiraju kada ih izgovoriš.
Nekada je komentar bio nastavak teksta.
Danas je potvrda identiteta.
Digitalna prijava prisustva.
„Bio sam ovde.“
„Moji su ovde.“
„Još uvek smo zajedno.“
Čovek danas retko ulazi ispod vesti da bi promenio mišljenje.
Ulazi da proveri da li još postoji njegovo pleme.
Psiholozi to zovu potvrđujuća pristrasnost.
Na Balkanu se to vekovima zvalo:
„Znao sam ja.“
Internet od toga nije napravio problem.
Napravio je industriju. . .
Algoritam zna šta želiš da čuješ.
Ti klimaš glavom.
On ti servira još.
Posle nekog vremena više ni ne proveravaš.
Samo prepoznaješ.
Naš.
Njihov.
Klik.
Lajk.
Dalje.
Nekada su ljudi tražili istinu.
Danas mnogo češće traže potvrdu da su je već pronašli.
Možda je upravo to najskuplja roba dvadeset prvog veka.
Ne pažnja.
Nego osećaj da si bio u pravu.
Ali postoji još nešto što me plaši mnogo više od jedne vesti.
Polako nestaje jedno malo pitanje.
„Kako?“
To je možda najvažnije pitanje koje je civilizacija izmislila.
Kako radi motor?
Kako radi antibiotik?
Kako radi most?
Kako radi država?
Kako radi ova tvrdnja?
Kako je to izvedeno?
Koliko ljudi je potrebno?
Koliko koraka?
Koliko pretpostavki?
Bez tog pitanja nema fizike.
Nema matematike.
Nema medicine.
Nema inženjerstva.
Nema forenzike.
Nema ozbiljnog novinarstva.
Zameni pitanje „kako“ pitanjem „ko je rekao“ i već si napravio društvo koje više ne razmišlja.
Samo bira autoritet.
Novinarstvo je nekada živelo upravo od tog „kako“.
Danas često stigne samo do:
„Rečeno je.“
Posle toga nastupa birokratski jezik.
„Sumnja se.“
„Prikupljaju se obaveštenja.“
„Preduzimaju se radnje.“
Neverovatna konstrukcija.
Može gotovo svaku nelogičnost da obuče u odelo ozbiljnosti.
Ako napišeš:
„Građani su izvršili akustični napad na same sebe.“
Ljudi će se nasmejati.
A oni napišu:
„Postoji osnov sumnje da su određena lica organizovala simulaciju događaja.“
Odjednom zvuči ozbiljno.
Ne zato što je logičnije.
Nego zato što je administrativnije. . .
Forma ume da uspava razum.
Čovek nekad poveruje rečenici samo zato što liči na dopis.
To je možda najveća pobeda birokratije.
Ne da bude u pravu.
Nego da zvuči kao da jeste.
To je ono što je Orvel davno razumeo. . .
Moć nije samo u tome da ljudi poveruju.
Moć je u tome da prestanu da proveravaju smisao.
A internet je dodao poslednji sloj.
Komentare. . .
Nekada si morao da napišeš tri strane teksta da bi branio svoj stav.
Danas napišeš dve reči.
I dobiješ hiljade ljudi koji klimnu glavom.
Ne zato što si ih ubedio.
Nego zato što si izgovorio lozinku njihovog plemena.
To više nije rasprava.
To je digitalno klimanje glavom.
Možda zato moja prva reakcija ipak nije bila sasvim balkanska.
Nije problem što sam komentar napisao za minut.
Problem bi bio da posle tog minuta više nisam bio spreman da ga preispitam.
To je razlika između mišljenja i navijanja.
Mišljenje može da promeni oblik kada naiđe na činjenice.
Navijanje ne može.
Ono samo traži novu pesmu.
Zato danas možda najveći problem nije ni jedna vest.
Nije ni jedna institucija.
Nije ni jedna vlast.
Najveći problem je što društvo polako gubi refleks da na svaku veliku tvrdnju automatski postavi jedno jedino pitanje.
„Čekaj.“
„Kako?“
Onog trenutka kada to pitanje nestane, prestaje nauka.
Prestaje logika.
Prestaje ozbiljno novinarstvo.
Prestaje inženjerski način razmišljanja.
Ostaje samo navijanje.
A navijaču dokaz ne treba.
Dokaz samo može da pokvari dobru pesmu.