Algoritam me je odveo do jednog intervjua.
Ništa neobično. Jedan od onih trenutaka kada klikneš nešto usput, sa namerom da odgledaš dva minuta i nastaviš dalje.
Umesto toga ostao sam skoro sat vremena.
Pedeset i nešto minuta razgovora o molitvi, pomislima, gnevu, mržnji, isključivosti, veri, poverenju i unutrašnjem životu čoveka.
Dok sam slušao, pokušavao sam da pronađem šta je zapravo sporno.
Ne ko govori.
Ne kojoj grupi pripada.
Ne šta je rekao prošle godine.
Nego sadržaj.
Gde je problem?
Koja je ta rečenica?
Koja je to misao koja izaziva toliki otpor?
Povod je bio sasvim banalan.
Ispod videa sam naleteo na komentar u kome neko samouvereno kaže da je govornik „realno slab govornik“ i da su njegovi „kiksevi svima bili očigledni“.
To je zanimljiva formulacija.
Kada neko kaže da je nešto očigledno, čovek očekuje da će to lako pronaći.
Kao pukotinu na zidu.
Kao loš lem na ploči.
Kao disk koji javlja SMART greške.
Ako je očigledno, ne bi trebalo dugo da se traži.
Zato sam poslušao ceo intervju.
Pa još jednom pročitao transkript.
Nisam našao ono što sam tražio.
Pa sam pomislio da sam možda nešto propustio.
Onda sam uradio ono što radi svako ko ima profesionalnu deformaciju da kopa dublje nego što je zdravo.
Napravio sam kompletan transkript.
Krenuo da upoređujem.
Tražio paralele.
Tražio kontradikcije.
Tražio odstupanja.
Tražio mesta gde se govori jedno, a na drugom mestu drugo.
U jednom trenutku sam uhvatio sebe kako razmišljam da bi bilo zanimljivo uzeti sve dostupne intervjue, besede, predavanja i razgovore, prebaciti ih u tekst i napraviti lokalnu bazu za pretragu.
Ne deset tekstova.
Ne sto tekstova.
Sve.
Whisper za transkripciju.
Vektorska baza.
Semantička pretraga.
Hiljade sati audio materijala.
Desetine hiljada stranica.
Dobrotoljublje.
Žitija svetih.
Besede.
Patristika.
Savremeni autori.
Intervjui.
Duhovni razgovori.
Na kraju sam imao bazu od preko deset hiljada knjiga i ko zna koliko stotina sati materijala.
Praktično digitalnu komisiju za utvrđivanje istine.
Onda sam otišao korak dalje.
Napravio sam i mali lokalni AI klaster.
Ne zato što sam planirao da rešavam svetske probleme.
Ne zato što sam pravio novog digitalnog pustinjaka.
Nego zato što me je zanimalo da li sam nešto propustio.
Ako postoji očigledan problem, možda će ga mašina pronaći brže od mene.
Neka pretraži.
Neka uporedi.
Neka pronađe kontradikcije.
Neka pronađe odstupanja.
Neka pronađe mesta gde govori jedno, a radi drugo.
Neka pronađe te navodno očigledne kikseve.
I tako sam došao u pomalo apsurdnu situaciju.
Sa jedne strane jedan komentar napisan za deset sekundi.
Sa druge strane deset hiljada knjiga, stotine sati materijala, lokalna baza znanja, semantička pretraga i AI koji kopa po svemu tome.
Što sam više razmišljao, scena mi je bila sve smešnija.
Kao da je neko prijavio:
„Nešto čudno radi sijalica u hodniku.“
A ja završio sa inspekcijom cele elektrodistribucije Balkana.
Tu sam prvi put zastao.
Jer ako je nešto zaista očigledno, zašto mi treba tolika infrastruktura da ga pronađem?
Očigledna stvar bi trebalo sama da iskače.
Ne treba joj forenzika.
Ne treba joj semantička pretraga.
Ne treba joj lokalni AI.
Ne treba joj deset hiljada knjiga.
Pokažeš rečenicu.
Pokažeš problem.
Kraj priče.
Ali što sam više kopao, priča je počinjala da menja pravac.
Više nisam istraživao govornika.
Počeo sam da istražujem sam komentar.
Odnosno pitanje kako nastaju mišljenja.
Jer postoji zanimljiva razlika između:
„Promenio sam mišljenje.“
i
„Od početka sam znao.“
Prvo je normalno.
Drugo je često naknadna rekonstrukcija sopstvene istorije.
Internet je tu napravio zanimljivu promenu.
Nekada si mogao posle deset godina da tvrdiš šta god želiš.
Danas postoji forum post.
Fejsbuk komentar.
Jutjub snimak.
Arhiva.
Digitalni fosili naših nekadašnjih uverenja.
Neko je pre pet godina mislio jedno.
Danas misli drugo.
To nije problem.
Ljudi menjaju mišljenje.
Problem nastaje kada pokušavaju da izbrišu trag da su ga promenili.
A internet ima nezgodnu osobinu.
Pamti.
Ne sve.
Ali dovoljno.
Taman toliko da se čovek ponekad sudari sa sopstvenom prošlošću.
Ipak, najzanimljiviji deo tek je dolazio.
Pošto u samom razgovoru nisam uspevao da pronađem tu navodno očiglednu stvar, uradio sam ono što danas svi radimo.
Otvorio sam komentare.
Prvo na YouTube-u.
Posle na Facebook-u gde je isti snimak bio podeljen.
Očekivao sam da ću tamo pronaći ono što sam možda propustio.
Neku konkretnu primedbu.
Neku logičku grešku.
Neku kontradikciju.
Neki citat.
Neku problematičnu rečenicu.
Umesto toga pronašao sam nešto sasvim drugo.
I tu mi je nešto palo u oči.
Ovaj intervju je praktično sat vremena o kontroli pomisli.
O tome kako gnev ulazi u čoveka.
Kako mržnja ulazi u čoveka.
Kako isključivost ulazi u čoveka.
Kako se čovek postepeno pretvara u ono čemu neprestano daje mesto u sebi.
A onda odeš u komentare.
I dobiješ praktični deo predavanja.
Bukvalno.
Čitaš: gnev.
Pa vidiš gnev.
Čitaš: mržnja.
Pa vidiš mržnju.
Čitaš: isključivost.
Pa vidiš isključivost.
Čitaš: pomisli.
Pa vidiš pomisli.
Skoro sat vremena neko govori o duhovnoj antropologiji.
A publika ispod demonstrira tu antropologiju uživo.
Najzanimljivije je što više nije ni važno šta ko misli.
Da li voli ili ne voli.
Da li se slaže ili ne slaže.
Jer ista stvar bi se verovatno dogodila ispod gotovo bilo kog videa.
Politika.
Crkva.
Sport.
Istorija.
Evrovizija.
Vakcine.
Linux protiv Windows-a.
Vi protiv njih.
Tema je skoro nebitna.
Mehanizam ostaje isti.
Signal ulazi.
Nešto se događa unutar čoveka.
A onda izlazi reakcija.
Tu sam se setio da veliki deo naših rasprava zapravo nije o događajima.
Nego o interpretacijama događaja.
Dvoje ljudi gledaju istu stvar.
Jedan vidi nadu.
Drugi manipulaciju.
Treći izdaju.
Četvrti potvrdu svega u šta je već verovao.
Sama poruka ostaje ista.
Menja se ono kroz šta prolazi.
Možda upravo zato ljudi toliko retko raspravljaju o pomislima.
Mnogo je lakše raspravljati o političarima, episkopima, novinarima, profesorima, partijama i ideologijama.
Mnogo je teže pogledati filter kroz koji sam posmatraš svet.
A upravo se tamo događa najveći deo procesa.
Kao da nam je internet omogućio da posmatramo ono što su stari podvižnici zvali pomislima, samo spolja. U realnom vremenu.
Nekada su se pomisli zadržavale u čoveku.
Postojao je neki međuprostor između misli i reči.
Nekad minut.
Nekad sat.
Nekad dan.
Nekad sramota.
Nekad savest.
Nekad prijatelj koji bi rekao: „Nemoj, bre, da lupetaš.“
Danas često postoji samo tastatura.
Možda je zato internet postao najveća antropološka laboratorija u istoriji.
Nikada ranije nije bilo moguće posmatrati toliko ljudi kako javno prikazuju svoj unutrašnji dijalog.
Bez redakture.
Bez odlaganja.
Bez mnogo filtera.
Prva pomisao koja stigne do tastature postaje javni dokument.
I možda je baš zato zanimljivo što je čovek skoro sat vremena govorio o nekoj vrsti unutrašnje armature koja štiti um i srce, dok se ispod videa moglo gledati kako izgleda kada armature nema.
Na kraju sam ostao sa pomalo čudnim utiskom.
Krenuo sam da proverim da li je jedan komentar tačan.
Posle transkripata, baza podataka, AI klastera, hiljada knjiga, pretraga, poređenja i ko zna koliko sati potrošenih na jednu sasvim usputnu internet raspravu, više me nije zanimalo da li je komentar tačan.
Počelo je da me zanima kako je nastao.
I mislim da je to bilo mnogo zanimljivije pitanje.
Možda najzanimljiviji deo celog intervjua nije bio ono što je rečeno.
Nego ono što se dogodilo posle.