PROSTOR. . .
Postoji nešto što me zbunjuje otkad znam za sebe.
Ljudi često pričaju o vremenu.
Kažu da im dan proleti. Da se sastanak razvukao. Da je utakmica trajala pet minuta iako je prošlo devedeset. Kao da vreme ume da ubrza, uspori, zastane.
Ja to retko osećam.
Kod mene se menja nešto drugo.
Prostor.
Ne umem bolje da objasnim.
Kad zazvoni veliko crkveno zvono, prvi udar još pripada bronzi. Posle nekoliko sekundi kao da zvuk više ne dolazi iz zvona nego iz samog prostora. Više nije važno odakle je krenuo. Važnije postane kuda se kreće.
Isto mi se događa sa dobrim pojanjem.
Kod prosečnog pevača čujem čoveka. Boju glasa. Tehniku. Napor.
Kod velikog pojca, u jednom trenutku, čovek nestane.
Ne zato što ga nema.
Nego zato što više nije u prvom planu.
Ostane nešto što je teško nazvati muzikom.
Više liči na prostor koji je muzika otvorila.
Zanimljivo je da potpuno isti jezik koriste audiofili.
Kad opisuju vrhunski sistem, gotovo nikada ne govore prvo o basu ili visokim tonovima. Kažu da su nestali zvučnici. Da se otvorila scena. Da ima više vazduha između instrumenata. Da se pojavila dubina.
Naravno da zvučnici nisu nestali.
Ali doživljaj upravo tako izgleda.
Odjednom više ne slušaš uređaj.
Slušaš ono što prolazi kroz njega.
I tada sam shvatio da možda uopšte ne razmišljam o muzici.
Možda razmišljam o jednom obrascu koji se pojavljuje na mnogo različitih mesta.
Kod velikog pojca nestane pojac.
Kod dobrog audio sistema nestanu zvučnici.
Kod velikog glumca posle nekoliko minuta više ne vidiš glumca nego čoveka koga igra.
Kod dobrog prevoda zaboraviš da postoji prevodilac.
Kod dobrog operativnog sistema ne razmišljaš o operativnom sistemu.
Sredstvo ispuni svoju svrhu upravo onda kada prestane da privlači pažnju na sebe.
Možda se upravo tada prvi put pojavi ono što je sredstvo sve vreme pokušavalo da pokaže.
Ali kod mene se tada dogodi još nešto.
Kao da odjednom ima više prostora.
To je čudan izraz.
Znam.
Ali ne nalazim bolji.
Možda je problem u jeziku.
Za vreme imamo desetine reči.
Tok.
Trajanje.
Ubrzanje.
Zastoj.
Ritam.
Za prostor uglavnom imamo geometriju.
Širinu.
Visinu.
Dubinu.
Kao da prostor postoji samo da bi se nešto u njemu izmerilo.
A ja ga nikada nisam tako doživljavao.
Otkad znam za sebe imam utisak da prostor ima neku svoju dinamiku.
Ne mislim da se pomeraju zidovi.
Ne mislim da se svemir širi pred mojim očima.
Govorim o nečemu što je gotovo nemoguće opisati.
Ne izgleda mi kao da je prostor postao drugačiji.
Više liči na to da ga odjednom ima više.
Ne bolji.
Ne lepši.
Ne drugačiji.
Samo više.
Ne znam kako drugačije da kažem.
Zanimljivo je da se taj osećaj javljao i kada sam imao pet godina, i danas. I kada sam zdrav, i kada sam bolestan. U snu i na javi.
Zbog toga ga nikada nisam mogao da pripišem raspoloženju, veri ili godinama.
Jednostavno je tu.
Godinama sam pokušavao da pronađem nešto slično u knjigama.
Kad god ukucam reč „prostor“, pretraga me odvede na sasvim druga mesta.
Čas završim među filozofima koji se vekovima raspravljaju šta je prostor.
Čas među fizičarima koji pišu o zakrivljenju prostorvremena, kvantnim poljima i fluktuacijama vakuuma.
Uvek zatvorim te tekstove sa istim utiskom.
Nisam tražio to.
Fizičari pokušavaju da objasne kako izgleda univerzum.
Ja pokušavam da objasnim kako mi se univerzum ponekad pojavljuje.
To nije isto.
Ali zanimljivo je da se spotičemo o istu reč.
Prostor.
Arhitekta pod njom vidi zidove.
Matematičar koordinate.
Fizičar metričku strukturu.
Psiholog lični prostor.
Monah unutrašnji prostor.
Programer adresni prostor procesa.
Muzičar akustiku.
Jedna reč.
Sedam različitih svetova.
Možda baš zato toliko lako govorimo prostornim jezikom i onda kada uopšte ne mislimo na geometriju.
Kažemo da se nešto otvorilo.
Da je neko dubok čovek.
Da je neko skučen.
Da ima široku dušu.
Da se uzdigao.
Da je pao.
Da nam je neko blizak.
Da smo se udaljili.
Da je pogled širi nego ranije.
Ništa od toga nije geometrija.
Niko ne meri metrom širinu duše.
Niti dubinu vere.
Pa ipak, gotovo da nemamo drugi jezik.
Možda zato nije slučajno što isti obrazac nalazim i na mestu gde ga najmanje očekujem.
U Jevanđelju.
Hristos ne kaže Petru: „Hajde da razumeš više.“
Kaže:
„Hajde na dubinu.“
To je prostorna slika.
Ali ne govori o dubini mora.
Govori o nečemu što se ne može izmeriti.
Monasi govore o unutrašnjem prostoru.
Audiofili o zvučnoj sceni.
Muzičari o vazduhu između instrumenata.
Mi u svakodnevnom govoru o širokim i skučenim ljudima.
Kao da svi pokušavamo da opišemo istu vrstu iskustva, samo različitim rečima.
Ne tvrdim da govore o istoj stvari.
Samo mi je zanimljivo što posežu za istim jezikom.
Možda je prostor mnogo više od geometrije.
Možda prostor nije odgovor.
Možda je samo poslednja reč koja nam ostane kada druge više nisu dovoljne.
A onda se ponovo vratim svom prvom pitanju.
Da li se zaista menja prostor?
Ili sam ga samo tako nazvao zato što nisam imao bolju reč?
Ne znam.
Ali postoji jedna pravilnost koju više ne mogu da previdim.
Što manje primećujem sredstvo, kao da prostora ima više.
Što manje čujem pojca, jasnije čujem pojanje.
Što manje primećujem zvučnike, jasnije čujem muziku.
Što manje primećujem glumca, jasnije vidim lik.
Kao da ono kroz šta nešto dolazi polako postane providno.
Ne zato što ga više nema.
Nego zato što više ne stoji između.
Možda zato veliko zvono nikada nije samo bronza.
Možda veliko pojanje nikada nije samo muzika.
Možda dobar audio sistem nikada nije samo elektronika.
Možda velika umetnost nije ona koja neprestano pokazuje autora.
Nego ona kroz koju autor polako postane nevažan.
Ne zato što ga nema.
Nego zato što je završio svoj posao.
Ne znam da li je ono što osećam psihologija, neurologija, religija ili nešto četvrto.
Ne znam ni da li je prostor prava reč.
Znam samo da se isti osećaj vraća otkad znam za sebe.
Svaki put kada zazvoni veliko zvono.
Na nekoliko trenutaka prestanem da slušam zvono.
Kao da više nije važno odakle zvuk dolazi.
Važnije postane kuda prolazi.
I svaki put ostanem sa istim utiskom.
Ne da je prostor postao drugačiji.
Nego da ga odjednom ima više.
Da se širi.
Da je oduvek bio takav.
P.S.
Svaki put kad pokušam da objasnim ovaj osećaj, završim među filozofima ili fizičarima.
A sve je počelo od jednog crkvenog zvona.