Postoji jedan čudan trenutak koji se dešava čoveku.
Ne dolazi naglo.
Ne čuje se nikakav zvuk.
Nema fanfara, sirena ni saopštenja za javnost.
Ne pojavljuje se službeno lice da overi promenu.
Ne stiže SMS.
Ne svetli lampica.
Samo jednog dana primetiš da više ne znaš da li braniš svoje mišljenje ili svoje mesto u svetu.
Počinje sitno.
Prvo braniš neku ideju.
Onda ljude koji veruju u tu ideju.
Onda grupu kojoj ti ljudi pripadaju.
Onda zastavu, simbol, boju, slogan, hashtag, tradiciju, sećanje.
Na kraju više ni sam ne znaš šta braniš, ali znaš da ne smeš da popustiš.
Jer ako popustiš, nešto u tebi počinje da se ljulja.
A čovek ne voli da mu se ljulja tlo pod nogama.
Poslednjih meseci imam utisak da se ne dešavaju toliko politički događaji koliko psihološki zemljotresi.
Neko bi rekao da je u pitanju sukob ideologija.
Neko da je sukob generacija.
Neko da je sukob interesa.
Možda.
Ali ispod svega toga postoji nešto mnogo starije.
Starije od interneta.
Starije od televizije.
Starije od partija.
Starije čak i od država.
Postoji čovek koji pokušava da sačuva osećaj da zna ko je.
I postoji svet koji uporno odbija da ostane miran.
To je sukob koji traje hiljadama godina.
Kad si dete, svet je jednostavan.
Dobri su dobri.
Loši su loši.
Tvoji su tvoji.
Tuđi su tuđi.
Kasnije otkriješ da ljudi nisu baš tako sastavljeni.
Dobri ponekad urade nešto loše.
Loši nekad urade nešto dobro.
Pametni naprave glupost.
Budale slučajno pogode istinu.
Pošten čovek izgovori laž.
Lopov uradi dobro delo.
I onda nastaje problem.
Jer čovek mnogo lakše podnosi neprijatnu istinu nego složenu istinu.
Neprijatna istina boli.
Složena istina zbunjuje.
A malo šta čovek teže podnosi od trenutka kada više ne zna kako da protumači ono što vidi.
Nije slučajno što ljudi toliko vole jednostavna objašnjenja.
Jedna partija.
Jedan krivac.
Jedna zavera.
Jedna televizija.
Jedan tajkun.
Jedan strani centar moći.
Jedan narod.
Jedna generacija.
Jedan uređaj koji zrači.
Jedan čovek koji sve kontroliše.
Odjednom sve postane pregledno.
Svaka fioka ima svoju etiketu.
Svaki problem dobije adresu.
Svaki haos dobije ime i prezime.
Svet liči na dobro organizovan arhiv.
Samo što život ima ružnu naviku da ne poštuje arhivsku građu.
Neprestano curi preko ivica naših kategorija.
Čovek kog si juče smatrao herojem danas napravi glupost.
Onaj koga si godinama nazivao neprijateljem pokaže ljudskost.
Neko koga prezireš izgovori jednu jedinu rečenicu koja te pogodi pravo u stomak.
I tada nastaje unutrašnja kriza.
Ne zato što se promenio svet.
Nego zato što moraš da menjaš sebe.
A to je mnogo teže.
Mnogi misle da se najveći sukobi vode između ljudi.
Često nije tako.
Najveći sukobi vode se unutar jednog čoveka.
Između potrebe da pripada i potrebe da bude slobodan.
Između želje da bude prihvaćen i želje da bude iskren.
Između sigurnosti i istine.
Između toga da bude svoj i toga da bude nečiji.
To su ratovi bez kamera.
Bez specijalnih emisija.
Bez analitičara.
Bez konferencija za štampu.
Ali od njih zavisi sve ostalo.
Zbog toga ljudi ponekad brane očigledne besmislice sa energijom kojom bi branili sopstvenu kuću.
Nije problem u besmislici.
Problem je što se iza nje često nalazi deo identiteta.
Ako priznam da sam pogrešio, možda ću morati da priznam da sam godinama gledao svet kroz pogrešan prozor.
Ako napustim priču koja me je nosila deset godina, ko sam onda ja?
To nisu pitanja na koja se odgovara argumentima.
Od njih se čovek brani besom.
Podsmehom.
Mržnjom.
Fanatizmom.
Ironijom.
Memovima.
Parolama.
Ponekad čak i naukom.
Ponekad čak i religijom.
Sve može postati zaklon ako se dovoljno plašimo.
Zato danas toliko rasprava izgleda čudno.
Povod je sitan.
Reakcija ogromna.
Neko napiše jednu rečenicu.
Drugi odgovori kao da je napadnuta cela njegova biografija.
Ne uzdrma se samo mišljenje.
Uzdrma se konstrukcija koja čoveku daje osećaj kontinuiteta.
Ljudi često misle da je identitet skup stavova.
Nije.
Stavovi se menjaju.
Danas veruješ jedno, sutra drugo.
Danas slušaš jedne, sutra druge.
Danas se kuneš u nešto, za deset godina jedva da se sećaš zašto.
Mnogo je važnije ono što ostaje ispod promena.
Onaj osećaj da si i dalje isti čovek uprkos svemu što se promenilo.
Bez njega čovek počinje da oseća unutrašnju nestabilnost.
Kao da se pod njim pomera teren.
Kao da više ne zna odakle je krenuo ni kuda ide.
Možda zato ljudi toliko često brane svoje zablude.
Ne zato što im nedostaje inteligencija.
Nego zato što je ponekad lakše živeti sa pogrešnom mapom nego bez ikakve mape.
Svako od nas nosi neku unutrašnju geografiju sveta.
Nacrtao ju je od uspomena, roditelja, knjiga, rana, ljubavi, poraza, televizije, interneta, slučajnih razgovora i rečenica koje je negde usput pokupio.
Godinama gradiš taj pejzaž.
Puteve.
Granice.
Orijentire.
Mesta na kojima znaš gde si.
A onda jednog dana naiđe činjenica koja se ne uklapa.
Pa još jedna.
Pa još jedna.
I odjednom shvatiš da se cela karta ne slaže sa terenom.
Taj trenutak ume da bude bolan.
Jer promeniti mišljenje nije isto što i promeniti deo sebe.
Nekada moraš da priznaš da si godine proveo gledajući kroz pogrešan prozor.
Da su neki ljudi bili drugačiji nego što si mislio.
Da su neke borbe bile drugačije.
Da su neki heroji bili manje heroji.
Da su neki neprijatelji bili manje neprijatelji.
I tada se ne ruši samo ideja.
Ruši se deo unutrašnje arhitekture.
Zato čovek često reaguje besom onda kada bi logika očekivala radoznalost.
Bes je ponekad poslednja ograda oko slike sveta koja se raspada.
Nije slučajno što su najveći fanatici često i najuplašeniji ljudi.
Oni ne brane samo stav.
Brane osećaj da svet još uvek ima oblik.
Brane osećaj da znaju gde stoje.
A bez toga čovek se suočava sa nečim što je mnogo strašnije od toga da nije u pravu.
Suočava se sa mogućnošću da ponovo mora da traži ko je.
A čovek koji ne zna ko je postaje lak plen.
Za vođe.
Za ideologije.
Za pokrete.
Za teorije zavere.
Za algoritme.
Za marketinške kampanje.
Za svakoga ko obećava jednostavnost.
„Dođi ovamo.“
„Mi imamo odgovor.“
„Mi znamo ko si.“
„Mi znamo ko ti je neprijatelj.“
„Mi ćemo misliti umesto tebe.“
Prodaja identiteta na rate.
Posmatrajući sve ovo, čovek stekne utisak da je moderno društvo postalo ogromna fabrika identiteta.
Izaberi stranu.
Izaberi pleme.
Izaberi boju.
Izaberi neprijatelja.
Izaberi paket uverenja.
Nema potrebe da razmišljaš.
Sistem će misliti umesto tebe.
Samo klikni.
Samo prati.
Samo pripadaj.
A ipak, većina ljudi oseća da pripadanje nije dovoljno.
U čoveku postoji nešto što odbija da se potpuno rastvori u gomili.
Nešto što ne pristaje sasvim ni uz jednu zastavu.
Ni uz jednu partiju.
Ni uz jednu ideologiju.
Ni uz jednu publiku.
Zbog toga su kroz istoriju najzanimljiviji ljudi često izgledali kao da nigde ne pripadaju potpuno.
Bili su previše svoji za svoje.
Previše nezavisni za kolektiv.
Previše živi za gotove formule.
Takvi ljudi uglavnom nerviraju okolinu.
Kvare statistiku.
Remete planove.
Ne uklapaju se u formular.
Ne mogu lako da se sortiraju.
Ali bez njih bi svet odavno ličio na ogromnu kancelariju.
Beskrajni hodnik.
Neonsko svetlo.
Pečat broj jedan.
Pečat broj dva.
Pečat broj tri.
I svi zadovoljni što se obrasci uredno slažu.
Možda je zato najvažniji posao koji čovek ima tokom života mnogo skromniji nego što mislimo.
Nije da pobedi protivnike.
Nije da osvoji vlast.
Nije da prikupi sledbenike.
Možda je dovoljno teško da ostane čovek dok se svet oko njega neprestano menja.
Da ne postane rob sopstvenog besa.
Da ne preda svoje mišljenje gomili.
Da ne zameni savest pripadanjem.
Da ne zameni istinu lojalnošću.
Da sačuva sposobnost da vidi čoveka i tamo gde vidi protivnika.
To ne rešava političke krize.
Ne puni budžet.
Ne gradi mostove.
Ne podiže BDP.
Ne ulazi u statistiku.
Ali bez toga sve ostalo postaje neupotrebljivo.
Jer nema stabilnog društva ako su ljudi iznutra potpuno nestabilni.
Nema slobode tamo gde svako očajnički traži gospodara.
I nema budućnosti tamo gde čovek više ne zna ko je kada ostane sam sa sobom.
Bez publike.
Bez zastave.
Bez ekrana.
Bez aplauza.
Možda tada ne pronalaziš odgovor.
Možda tek tada ostaješ bez gotove mape.