Napolju je bilo trideset stepeni.
Tog dana univerziteti su ponovo izašli na raskrsnicu.
Nije to bilo neobično. . .
Već godinama su povremeno napuštali svoje zgrade i okupljali se po važnim saobraćajnim čvorovima.
Neki su tvrdili da su univerziteti nekada živeli na fakultetima.
Drugi su govorili da je to samo legenda. . .
Na kraju krajeva, većina studenata nikada nije videla fakultet iznutra.
Videli su samo saopštenja.
Saopštenja su se razmnožavala brže od zgrada.
Pre tačno četiri stotine dana univerziteti su tražili raspisivanje izbora.
To je još uvek pisalo u pojedinim slojevima vazduha iznad grada.
Kao stari grafit.
Kao satelitski otpad.
Kao molitva koja je zaboravila kome je bila upućena.
Na uglu Nemanjine i Kneza Miloša stajao je Filozofski fakultet.
Izgledao je umorno. . .
Na pojedinim mestima fasada mu je prelazila u tekst.
Povremeno bi sa zidova otpala po neka fusnota.
Ljudi su ih skupljali i nosili kući za sreću.
Stariji su tvrdili da su nekada postojale i reference.
Ali njih niko nije video godinama.
Pored njega stajao je Elektrotehnički.
Iz njegovih podruma povremeno je dopirao slab plavi sjaj.
Kao da neki eksperiment još traje. . .
Kao da su istraživači odavno nestali, a projekat nastavio sam.
Iznad raskrsnice visio je transparent.
. . .STUDENTI POBEĐUJU. . .
Niko više nije znao da li je to slogan, prognoza vremena ili naziv bolesti.
Institut za statistiku odbijao je da komentariše.
Kod semafora sam video čoveka koji prodaje senke.
Imao je tri kartonske kutije.
U jednoj su bile jutarnje.
U drugoj popodnevne.
Treća je bila prazna. . .
Rekao je da čuva mesto za budućnost.
Kupaca nije imao mnogo.
Ljudi danas retko kupuju senke.
Većina ih proizvodi sama.
Negde iza njega stajala su dvojica inspektora.
Proveravali su usklađenost sa Uredbom 5/35. . .
Niko više nije znao šta ta uredba zapravo propisuje.
Original je nestao pre mnogo godina.
Ipak, svi su se osećali sigurnije dok postoji.
Takve stvari imaju svoju težinu.
Kao gravitacija.
Kao porez.
Kao kolektivno sećanje. . .
Profesor sa šest satova oko vrata držao je govor.
Svaki sat bio je usklađen sa drugom stvarnošću.
To nije smetalo nikome.
U ovom gradu odavno nije postojalo jedinstveno vreme.
Postojale su samo različite verzije sadašnjosti. . .
Govorio je o znanju.
Govorio je o slobodi.
Govorio je o odgovornosti.
Govorio je o univerzitetu.
Negde oko podneva sa njegovog revera odvojila se jedna rečenica.
Nije se moglo pročitati cela.
Ljudi su uspevali da uhvate samo pojedine reči.
„obaveza“. . .
„istina“. . .
„jedina“. . .
Plutale su nekoliko sekundi iznad mase.
Zatim su odletele prema nebu.
Neko je pokušao da ih uhvati.
Zakasnio je. . .
Takve stvari danas imaju kolekcionarsku vrednost. . .
Malo dalje na fasadi pojavila se druga poruka.
Bila je toliko izbledela da je više ličila na geološki sloj nego na tekst.
Ponegde se još moglo razaznati:
„. . .misao. . .“
„. . .ostati. . .“
„. . .živa. . .“
Ostatak je odneo vetar još pre mnogo godina.
Pored mene zastade starica.
Nosila je kesu punu lažnih žutih listića.
Prodavala ih je na komad.
Posao joj je procvetao poslednjih godina.
Ljudi su sve češće zaboravljali kako se zovu.
Gledaoci uzrasta od 18 do 49 godina.
Posebno posle gledanja Elite 9.
„Koje je danas najtraženije?“ upitah.
„Pobeda.“
„A ima li ga?“
„Rasprodato.“
„Kada?“
„Pre tačno četiri stotine dana.“
Negde iza Generalštaba čuli su se talasi.
Panonsko more.
Opet.
To se dešava pred velike događaje.
Ili pred kišu.
Meteorolozi su tvrdili apokalipsu. . .
Geolozi drugo.
More je odbijalo da komentariše.
Na zgradi Vlade svetlela je nova poruka.
Na zgradi Ministarstva druga.
Grad je poslednjih godina počeo da komunicira preko fasada.
Bio je to napredak.
Ranije je ćutao.
Jedna poruka posebno se izdvajala.
Pozivali su se na nju već godinama.
Citirali je.
Tumačili.
Prepisivali.
Neki su tvrdili da je deo Manifesta.
Drugi da Manifest nikada nije postojao.
Treći su navodili brojeve poglavlja.
Četvrti su tvrdili da postoji samo fusnota.
Sama rečenica više nije bila sasvim čitljiva.
Ostali su samo fragmenti.
„. . .istina. . .“
„. . .traži. . .“
„. . .a ne gradi. . .“
„. . .laži. . .“
Nekoliko stručnjaka pokušalo je da utvrdi poreklo poruke.
Do večeri su se posvađali i formirali dve škole mišljenja.
Treća se odvojila sledećeg jutra.
Tako obično nastaju fakulteti na raskrsnicama.
U jednom trenutku začula se muzika.
Neko je pustio Nika Kejva.
Niko nije mogao da pronađe zvučnike.
Pesma je jednostavno postojala.
Kretala se između ljudi.
Provlačila se kroz transparente.
Odbijala se od prozora.
Čak su i semafori nakratko prestali da menjaju boje.
Grad je slušao.
To se retko dešava.
U gradu koji neprekidno govori.
Neko vreme svi su samo stajali.
Studenti.
Profesori.
Novinari.
Prolaznici.
Inspektori Uredbe 5/35.
Čak je i čovek koji prodaje senke spustio pogled.
Kao da se svi pokušavaju setiti nečega.
Nečega važnog.
Nečega što je postojalo pre parola.
Pre saopštenja.
Pre algoritama.
Pre nego što su univerziteti počeli da migriraju prema raskrsnicama.
Ali uspomena nije dugo trajala.
Nikada ne traje.
Prvo su se pokrenuli semafori.
Zatim reklame.
Zatim saobraćaj.
Profesori su nastavili da govore.
Studenti da beleže.
Beleške da odlaze prema nebu.
Starica da prodaje izgubljena imena.
Čovek da prodaje senke.
Panonsko more da udara negde duboko ispod asfalta.
A univerziteti su ostali na raskrsnici.
Veliki.
Tihi.
Uporni.
Kao da čekaju nešto.
Ili nekoga.
Možda izbore. . .
Možda istinu.
Možda samo sledeći semafor.
Teško je reći.
U ovom gradu granica između institucije, legende i vremenske pojave odavno je prestala da bude važna.
I svet je nastavio dalje. . .
Kao da se ništa neobično nije dogodilo.
Što je, iskreno, najbolji dokaz da se nešto veoma neobično upravo dogodilo.